Tekstovi iz kategorije: Diktafon

Ljiljana Šarac: Biti pisac u Srbiji znači biti žongler, gutač vatre i verglaš, i to sve u jednom

Ljiljana Sarac2

 

 Zid tajni je treći roman Ljiljane Šarac u kome ona prepliće sudbinu Lidije Živkovic, koja se oporavlja od amputacije dojke, suočene sa strepnjom da se bolest ne vrati i princeze Jelene Romanov, ćerke kralja Petra I Karađorđevića

 

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Evro book i privatna arhiva

 

 

Pre nego što je 2015. objavila prvi roman Ljiljana Šarac dugo je pisala poeziju. Bila to za nju duhovna igra. Uživala je u žongliranju rečima, simbolima i metaforama. Odgovarala joj je sažetost izraza, brzina nastajanja pesme, mogućnost da je brusi, menja, prepakuje. Na pomalo tajanstven način slala je čitaocima šifrovane  poruke. A onda je život pokazao kako je trnovit po onog ko se predaje iluzijama, pa je od romantika i idealiste postala realista. I počela je da piše prozu. Prvo da bi se oslobodila negativne energije, stresa, nezadovoljstva, a potom, da bi pomogla mnoštvu priča koje su bile u njoj, da se vinu u oblake. „S obzirom da kažu da se pisac postaje sa pedeset godina, onda sam ja još i poranila, objavivši svoj prvi roman u četrdeset četvrtoj“ , kaže kroz osmeh.

Među čitaocima odmah je prepoznata kao autor kvalitetne srpske proze koja kombinuje prošlost i sadašnjost, i sa lakoćom vodi svoje čitaoce na nestvarno putovanje kroz vekove. Na stranicama njenih romana prepliću se fikcija, istorija, a ljudske sudbine, životni izbori, ljubav koja spasava – njeni su izbori i inspiracija. Iako na prvi pogled nekome sve to deluje nespojivo pokazalo se da, upravo, to daje neobičnu dimenziju čitavoj priči, da metaforično podržava i nadograđuje fabulu.

Rođena je u Smederevu, prestonici Srpske despotovine. U rodnom gradu je završila gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Dvanaest godina je radila u Saobraćajnom preduzeću Lasta kao novinar, urednik revije Lasta i PR. Nakon toga okreće se profesorskom pozivu i danas radi kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi  Stefan Dečanski, u Beogradu. Godinama je pisala i objavljivala pesme. Dobitnik je Smederevskog Orfeja. Književni klub Smederevo joj je objavio zbirku pesama Lutka učaurene duše 1997. godine. Izdavačka kuća Evro Book objavila je njene romane Opet sam te sanjao (2015) i Gde sam to pogrešila (2016), koji je doživeo dva izdanja. Zid tajni je njen treći roman.

Istorija je čudesan lavirint. Neoprezan čovek lako se izgubi. Koje to niti Vi sledite, a koje Vam omogućavaju da pletete svoju mrežu reči, događaja?

I sama sam upotrebila sličnu metaforu vezanu za istoriju, rekavši da je ona splet neistraženih hodnika vremena… Od opasnosti da se u njihovom lavirintu ne izgubim mene spasava nit (poput Arijadninog klupka) koja je vezana za sudbinu jedne istorijske ličnosti koju izaberem. Nje se držim dosledno, temeljno, pouzdano i tako ne skrećem sa tog, i inače klizavog, puta.

Sve je u priči. Ili će da vas kao čitaoca nosi kao jaka vodena matica, ili ćete da potonete. Istinski se trudim da one koji mi poklone poverenje ne odvučem na dno! Zato im nudim intrigu, neočekivane obrte, jasno isprofilisane likove, uzbudljive priče, snažne emocije.

Kada mi se završi čas, a učenici sa čuđenjem pitaju: Kad pre?!, znam da je čas uspeo. Isto bih volela da se desi i kada čitaoci pročitaju bilo koji od mojih romana – da se upitaju kad pre su stigli do kraja!

Milica Cincar–Popović: U Srbiji su retki autori koji ne moraju da plate kako bi im knjiga bila objavljena

19144155_10213936565475015_8706177062921206144_o

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

 

 

 

Već tri godine književnice Milica Cincar Popović i Tamara Lujak, udružuju se s trećom osobom iz sveta književnosti, da bi zajedno žirirali međunarodnim konkursom za kratku fantastičniu priču. Ono što ovaj konkurs čini specifičnim jeste to da pobednici umesto velikih novčanih nagrada dobijaju knjige, a izabrani radovi se objavljuju u zbirci priča.  Ovogodišnja zbirka Paralelni svetovi pojavila se i u štampanom izdanju i kao elektronska knjiga. O književnim konkursima, šta oni donose autorima, o izdavaštvu danas razgovaramo sa Milicom Cincar-Popović, koja otvoreno i duhovito objašnjava zašto je ovo što Tamara i ona rade, zapravo, donhikotovski poduhvat.

Da li je knjiga koju objavljujete svake godine vaš poklon autorima ili oni moraju da finansijski učestvuju u njenom izdavanju?

-Autori nemaju nikakvih izdataka. Tamara Lujak i ja smo i same autorke fantastične književnosti i cilj nam je bio da podržimo kako žanr u kome stvaramo, tako i naše kolege, koliko je to u našoj moći. Konkurs je međunarodni, jer stižu radovi iz svih država koje su nekada bile u sastavu SFRJ  i to na srpskom, hrvatskom, bosanskom i crnogorskom jeziku. Slovenački i makedonski autori svoje radove šalju u prevodu na jedan od pomenutih jezika. Na poslednjem konkursu pridružila se i dijaspora; prvonagrađena je autorka iz Toronta, a trećenagrađeni živi u Parizu, objašnjava Milica Cincar-Popović.

Da li su književni konkursi dobar način da se dopre do čitaoca?

-Moraju da budu, jer neki bolji nemamo. Znate, to je kao kad biste me pitali je li bećar-paprikaš dobro jelo – ma, fenomenalan je, kad imate dobre sastojke i kad se dobro spremi. Sa šuftnudlama… Ali, ako paradajz nije zreo ili je kuvarica loša, može da bude i splačina. Tako i konkursi. Naš klub ima posećen blog, ja imam oko 7000 prijatelja na dva fejsbuk naloga, Tamara je urednik u književnim vebzinima, autor književnog bloga Beleg, imamo ogromnu mejling  listu. Sve to nam omogućuje da sve projekte našeg kluba dobro razglasimo, pa tako i zbirku odabranih radova sa konkursa. Omogućuje. Ali, na scenu stupaju i otežavajući faktori, koji mogu da se svedu na dva: prvi, od manjeg uticaja, jeste nemanje novca. Drugi, koji je u stanju da vam put koji izgleda prav kao strela i gladak kao staklo, sveže u čvor, zove se balkanski mentalitet, svih strana koje treba da realizuju projekat na zajedničko zadovoljstvo. Uh, ništa teže Balkancu, nego da bude zadovoljan!

Koliko košta izdavanje jedne knjige?

-Prema beogradskim cenama, izrada naše zbirke bi koštala oko 600-650 EU. Cena izdavanja knjige zavisi od više faktora. U nju ulaze obim, tiraž, vrsta poveza, vrsta papira, dizajnerski honorari, lektura i korektura, katalogizacija, a pre svega – rejting izdavača. Sad biste vi mogli da pitate: Ima li klub Reč i glas novac? Odgovor je: Nema, ni dinara. Pa kako onda realizujemo knjigu? Evo ovako:

Neda Kovačević: Spomenici kao sekundarne sirovine

Dr Draga Ljočić i dr Jovan Stejić

 Spomenici su koncentrat istorije. Ogledalo našeg pamćenja i zaborava. Pokazuju naš odnos prema vlastitoj prošlosti, ali i budućnosti – da bismo bili dostojni naših slavnih predaka, i njih imamo za uzor, Neda Kovačević

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Neda Kovačević (privatna arhiva), Milan Tlačinac

 

Prvi javni spomenik u Beogradu podignut 1848. godine u Karađorđevom parku posvećen je srpskom voždu i njegovim ustanicima koji su pali prilikom oslobađanja Beograda od Turaka 1806. godine dok je spomenik knezu Mihailu iz 1882. godine na današnjem Trgu republike, najstariji spomenik ličnosti. Oba obeležja i danas postoje, ali bilo je dosta i onih koji nisu imali tu sreću.

Najviše spomenika namerno je uklonjeno i uništeno od strane Titovog režima, posle 1945. Poseban je primer uklanjanja i uništavanja spomenika, koje su izveli austronemački okupatori Srbije i Beograda, u Velikom ratu. S druge strane, zapravo, najveći broj nestalih spomenika je – ukradeno. Sakupljači sekundarnih sirovina nemaju pojma niti ih zanima umetnička i istorijska vrednost spomenika, već samo za koliko mogu prodati tu bronzu od koje je spomenik načinjen,podseća Neda Kovačevič, neumorni hroničar Beograda i autor fotomonografije „Beogradski spomenarnik“, na početku našeg obilaska spomenika koji su nekada bili simboli srpske prestonice.

 

Neda Kovačević

Neda Kovačević

-Mi, istraživači starog Beograda, učesnici foruma „Politikinog zabavnika“ – rubrike „Beograd koga više nema“,  dugujemo veliku zahvalnost  istoričaru  Milanu Tlačincu (jedno vreme direktoru JP „Beogradska tvrđava“), za fotografije gipsanog predloška spomeniku kneginji Zorki, Slepog guslara sa spomenika Karađorđu i skulpture „Molitva“, koje je postavio na naš forum, uz tekstove, s obiljem podataka. Meni lično, bile su naročito važne i korisne u mome radu na istraživanju spomenika, kaže Neda Kovačević.

Spomenik kneginji Zorki na Kalemegdanu

Spomenik kneginji Zorki na Kalemegdanu

Prvi spomenik jednoj ženi u Srbiji, delo Stamenka Đurđevića, otkriven je na Kalemegdanu 3. juna 1926. i bio je posvećen kneginji Zorki. Kome je smetao 1945. godine i zašto je uništen?

NK: Smetao je novom, Titovom režimu,  iz ideoloških razloga. Oni su sve preostale spomenike posvećene pripadnicima dinastije Кarađorđević, koje prethodno nisu tokom okupacije uništile ustaše u NDH i bugarski okupatori, sistematski uklonili i uništili, ne samo u Beogradu, već u čitavoj zemlji. U Beogradu i nije bilo monumentalnih spomenika posvećenih Кarađorđevićima, već samo poprsja-bista, ali širom Кraljevine  bio je velik broj takvih, među njima i konjanički spomenici.

Otkrivanju spomenika kneginji Zorki je prisustvovao svako ko je nešto značio u tadašnjoj državi. Nedostajao je samo kneginjin sin, kralj Aleksandar. U njegovo ime, svečanosti su prisustvovali knez Pavle i kneginja Olga.

Najveći srpski novinar koji je intervjuisao Hitlera, Čerčila, Pašića…

Predrag_Milojevic_1

 

Piše: Milan Bogojević

 

 

 

 

Predrag Milojević je u ovom burnom veku preživeo dve dinastije, tri Jugoslavije, četiri rata, pet režima, izdao tri puta po šest knjiga svojih tekstova i prevoda, piše sedam decenija, pamti osam i živi svoju devetu deceniju. U ovom veku pravo je čudo već preživeti sve bure ovoga veka i to još na ovom tlu. Predrag Milojević ne samo da je bio svedok ovoga veka već je u njemu učestvovao od prelaska preko Albanije 1916 . godine kao petnastogodišnje momče do nevolјa koje su donosile okupacije i ćudi režima – rekao je Jovan Ćirilov o Predragu Milojeviću prilikom dodele nagrade „Braća Karić“ sada već davne 1998. godine.

Najveći srpski novinar koji je radio intervjue sa Hitlerom, Gebelsom, Himlerom, Čerčilom, Nikolom Pašićem, Slobodanom Jovanovićem i mnogim drugim, sada već istorijskim ličnostima kao da nije našao značajnije mesto u sećanju srpskog naroda.

Zato ovaj tekst ima za cilј da podseti čitaoce na verovatno najvećeg srpskog novinara ikada.

Predrag Milojević rođen je 25. Decembra (on i Isus Hrist, kako je sam znao da kaže) te 1901. godine u malom pograničnom mestu Ram, kao jedno od osmoro dece. Kako se još saznaje, neverovatno je to, da je svako od osmoro braće rođeno u različitim mestima.

Porodica Milivojević se 1909.godine trajno nastanjuje u Beogradu, gde Predrag kreće u osnovnu školu.

Bio je treći razred kada je izbio Prvi balkanski rat 1912. godine. Škole su bile zatvorene i pretvorene u bolnice. A đaci su dolazili i pomagali bolničarkama. Kada su se škole ponovo otvorile, izbio je Drugi balkanski rat. Tako da je Predrag završio osnovnu školu sa svega tri godine školovanja, gde kaže da mu je bukvar i dalјe bio u torbi.

Da će školovanje biti poprilično turbulentno Predrag Milojević je shvatio u drugom razredu gimnazije kada je počeo Prvi svetski rat. Rat koji je teško podneo jer ga je ranio austrijski šrapnel sa suprotne obale, kada se kao dete uprkos zabranama igrao. Škole su opet bile zatvorene i to pune četiri godine.Izgublјeno vreme u ratu i pod okupacijom nadoknadio je polaganjem ispita na tromesečnim kursevima. Za godinu dana uspeo je položi tri razreda. Ni maturu nije polagao , jer je kao odličan đak bio oslobođen usmenog ispita.

Po završetku gimnazije počeo je da studira filozofiju, kod čuvenog profesora Brane Petronijevića koji ga je još kao studenta uzeo za honorarnog asistenta.

Međutim, dokaz da život piše najčudnije romane pokazalo se i na slučaju Predraga Milojevića, sudbina ga odvela na drugu stranu, postao je reporter „Politike“ sa devetnaest godina.

A kako je do toga došlo, ni sam nije mogao da objasni.