Tekstovi iz kategorije: Diktafon

Frančeska Imakolata Čaoki: U ime Petra

U ime Petra korica

Papa želi da promeni Crkvu, ali Crkva ne želi da se promeni.

„Sve što misliš da znaš o Vatikanu samo je bleda senka onoga što ćeš tamo zateći.“

 Knjigu U ime Petra italijanske autorke Frančeske Čaoki koja je postigla veliki uspeh na Apeninskom poluostrvu za naše područje objavila je izdavačka kuća Evro Book. U pitanju je faktografsko delo o skandalima koji su pratili rad Papine komisije osnovane 2013. godine, čiji je autorka bila član. Usled širenja pojedinih poverljivih informacija do kojih je došla Komisija, izbio je skandal poznat kao Vatiliks, a pokrenuti su i sudski procesi protiv protagonista među kojima je bila i autorka.

Ova afera ponovo je aktuelizovana u junu ove godine, kada je kardinal Džordž Pel, ministar finansija i treći čovek Vatikana, u rodnoj Australiji optužen za seksualno zlostavljanje maloletnika.

U ime Petra nije samo priča o bogatstvima, rasipanju i spletkama već i svojevrsni j’accuse protiv međunarodnih lobija unutar Vatikana koji podrivaju papinu misiju obnove. Ovo je priča o njima: ko su ti ljudi, šta žele, koliko su opasni. I zašto bi se moglo dogoditi da dobiju ovu partiju.

Prvi put u celosti ispričana priča o skandalima koji su pratili rad takozvane Papine komisije.

Biljana Albahari: Jevrejska štampa u Srbiji

Promo_Bilja-Albahari

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Biljana Albahari, NBS arhiva

 

Prvi put pred posetiocima se nalaze hronološki i objedinjeno predstavljena sva izdanja periodike Jevreja na teritoriji današnje Srbije – od prvog objavljenog lista El amigo del pueblo (Narodni prijatelj) 1888. u Beogradu, do današnjih dana

 

 

Nije preterano reći da je uloga pisane reči u istoriji jevrejskog naroda bila presudna: prevashodno ona je ne samo održavala i širila obrazovanje nego i kulturu, religiju i nacionalni identitet. Tako i celokupna jevrejska periodična štampa, pokrenuta u Srbiji pre više od jednog veka, nosi i istorijsku i intelektualnu dimenziju. Te dimenzije se, pri tom, nisu zadržale samo u okviru jevrejske, nego i šire, srpske zajednice. Pisanje ove štampe, s jedne strane, odražavalo je međusobnu upućenost jevrejskog i srpskog naroda, kao i burnu balkansku istoriju, a s druge strane je neretko i ona sama uticala na njene tokove i oblikovala javno mnjenje, čitamo na koricama kataloga izložbe Listanje vremena – jevrejska periodika u Srbiji 1888 – 2016  koja je nedavno otvorena u Narodnoj biblioteci Srbijie. Autor postavke, koja će biti otvorena do 23. septembra, kao i kataloga, je Biljana Albahari, bibliograf  NBS, dok dizajn izložbe i kataloga potpisuje Nikola Vukanović.

Kako ste došli na ideju da priredite izložbu Listanje vremena koja je nastavak Vašeg dugogodišnjeg istraživačkog rada. Koji izazovi su stajali pred Vama kao organizatorom?

-Okolnost da je 2016. godine objavljena knjiga Pregled jevrejske periodike u Srbiji: od 1888. do 2015, kao i činjenica da radim u NBS, i to baš u Bibliografskom odeljenju, ponukala me je da o mogućnosti pravljenja izložbe razgovaram  sa Nikolom Vukanovićem, načelnikom Odeljenja za programe iz kulture, što je sa njegove strane prihvaćeno sa zanimanjem i podrškom…..I tako smo počeli osmišljavati koncept izložbe i pratećeg kataloga. Osnovna želja, i moja kao autora, i kolege Vukanovića, bila je da se ova interesantna i uglavnom nepoznata građa, kroz formu izložbe, predstavi široj javnosti i onima koji bi mogli imati interesa za ovu temu.

Ljiljana Šarac: Biti pisac u Srbiji znači biti žongler, gutač vatre i verglaš, i to sve u jednom

Ljiljana Sarac2

 

 Zid tajni je treći roman Ljiljane Šarac u kome ona prepliće sudbinu Lidije Živkovic, koja se oporavlja od amputacije dojke, suočene sa strepnjom da se bolest ne vrati i princeze Jelene Romanov, ćerke kralja Petra I Karađorđevića

 

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Evro book i privatna arhiva

 

 

Pre nego što je 2015. objavila prvi roman Ljiljana Šarac dugo je pisala poeziju. Bila to za nju duhovna igra. Uživala je u žongliranju rečima, simbolima i metaforama. Odgovarala joj je sažetost izraza, brzina nastajanja pesme, mogućnost da je brusi, menja, prepakuje. Na pomalo tajanstven način slala je čitaocima šifrovane  poruke. A onda je život pokazao kako je trnovit po onog ko se predaje iluzijama, pa je od romantika i idealiste postala realista. I počela je da piše prozu. Prvo da bi se oslobodila negativne energije, stresa, nezadovoljstva, a potom, da bi pomogla mnoštvu priča koje su bile u njoj, da se vinu u oblake. „S obzirom da kažu da se pisac postaje sa pedeset godina, onda sam ja još i poranila, objavivši svoj prvi roman u četrdeset četvrtoj“ , kaže kroz osmeh.

Među čitaocima odmah je prepoznata kao autor kvalitetne srpske proze koja kombinuje prošlost i sadašnjost, i sa lakoćom vodi svoje čitaoce na nestvarno putovanje kroz vekove. Na stranicama njenih romana prepliću se fikcija, istorija, a ljudske sudbine, životni izbori, ljubav koja spasava – njeni su izbori i inspiracija. Iako na prvi pogled nekome sve to deluje nespojivo pokazalo se da, upravo, to daje neobičnu dimenziju čitavoj priči, da metaforično podržava i nadograđuje fabulu.

Rođena je u Smederevu, prestonici Srpske despotovine. U rodnom gradu je završila gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Dvanaest godina je radila u Saobraćajnom preduzeću Lasta kao novinar, urednik revije Lasta i PR. Nakon toga okreće se profesorskom pozivu i danas radi kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi  Stefan Dečanski, u Beogradu. Godinama je pisala i objavljivala pesme. Dobitnik je Smederevskog Orfeja. Književni klub Smederevo joj je objavio zbirku pesama Lutka učaurene duše 1997. godine. Izdavačka kuća Evro Book objavila je njene romane Opet sam te sanjao (2015) i Gde sam to pogrešila (2016), koji je doživeo dva izdanja. Zid tajni je njen treći roman.

Istorija je čudesan lavirint. Neoprezan čovek lako se izgubi. Koje to niti Vi sledite, a koje Vam omogućavaju da pletete svoju mrežu reči, događaja?

I sama sam upotrebila sličnu metaforu vezanu za istoriju, rekavši da je ona splet neistraženih hodnika vremena… Od opasnosti da se u njihovom lavirintu ne izgubim mene spasava nit (poput Arijadninog klupka) koja je vezana za sudbinu jedne istorijske ličnosti koju izaberem. Nje se držim dosledno, temeljno, pouzdano i tako ne skrećem sa tog, i inače klizavog, puta.

Sve je u priči. Ili će da vas kao čitaoca nosi kao jaka vodena matica, ili ćete da potonete. Istinski se trudim da one koji mi poklone poverenje ne odvučem na dno! Zato im nudim intrigu, neočekivane obrte, jasno isprofilisane likove, uzbudljive priče, snažne emocije.

Kada mi se završi čas, a učenici sa čuđenjem pitaju: Kad pre?!, znam da je čas uspeo. Isto bih volela da se desi i kada čitaoci pročitaju bilo koji od mojih romana – da se upitaju kad pre su stigli do kraja!

Milica Cincar–Popović: U Srbiji su retki autori koji ne moraju da plate kako bi im knjiga bila objavljena

19144155_10213936565475015_8706177062921206144_o

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

 

 

 

Već tri godine književnice Milica Cincar Popović i Tamara Lujak, udružuju se s trećom osobom iz sveta književnosti, da bi zajedno žirirali međunarodnim konkursom za kratku fantastičniu priču. Ono što ovaj konkurs čini specifičnim jeste to da pobednici umesto velikih novčanih nagrada dobijaju knjige, a izabrani radovi se objavljuju u zbirci priča.  Ovogodišnja zbirka Paralelni svetovi pojavila se i u štampanom izdanju i kao elektronska knjiga. O književnim konkursima, šta oni donose autorima, o izdavaštvu danas razgovaramo sa Milicom Cincar-Popović, koja otvoreno i duhovito objašnjava zašto je ovo što Tamara i ona rade, zapravo, donhikotovski poduhvat.

Da li je knjiga koju objavljujete svake godine vaš poklon autorima ili oni moraju da finansijski učestvuju u njenom izdavanju?

-Autori nemaju nikakvih izdataka. Tamara Lujak i ja smo i same autorke fantastične književnosti i cilj nam je bio da podržimo kako žanr u kome stvaramo, tako i naše kolege, koliko je to u našoj moći. Konkurs je međunarodni, jer stižu radovi iz svih država koje su nekada bile u sastavu SFRJ  i to na srpskom, hrvatskom, bosanskom i crnogorskom jeziku. Slovenački i makedonski autori svoje radove šalju u prevodu na jedan od pomenutih jezika. Na poslednjem konkursu pridružila se i dijaspora; prvonagrađena je autorka iz Toronta, a trećenagrađeni živi u Parizu, objašnjava Milica Cincar-Popović.

Da li su književni konkursi dobar način da se dopre do čitaoca?

-Moraju da budu, jer neki bolji nemamo. Znate, to je kao kad biste me pitali je li bećar-paprikaš dobro jelo – ma, fenomenalan je, kad imate dobre sastojke i kad se dobro spremi. Sa šuftnudlama… Ali, ako paradajz nije zreo ili je kuvarica loša, može da bude i splačina. Tako i konkursi. Naš klub ima posećen blog, ja imam oko 7000 prijatelja na dva fejsbuk naloga, Tamara je urednik u književnim vebzinima, autor književnog bloga Beleg, imamo ogromnu mejling  listu. Sve to nam omogućuje da sve projekte našeg kluba dobro razglasimo, pa tako i zbirku odabranih radova sa konkursa. Omogućuje. Ali, na scenu stupaju i otežavajući faktori, koji mogu da se svedu na dva: prvi, od manjeg uticaja, jeste nemanje novca. Drugi, koji je u stanju da vam put koji izgleda prav kao strela i gladak kao staklo, sveže u čvor, zove se balkanski mentalitet, svih strana koje treba da realizuju projekat na zajedničko zadovoljstvo. Uh, ništa teže Balkancu, nego da bude zadovoljan!

Koliko košta izdavanje jedne knjige?

-Prema beogradskim cenama, izrada naše zbirke bi koštala oko 600-650 EU. Cena izdavanja knjige zavisi od više faktora. U nju ulaze obim, tiraž, vrsta poveza, vrsta papira, dizajnerski honorari, lektura i korektura, katalogizacija, a pre svega – rejting izdavača. Sad biste vi mogli da pitate: Ima li klub Reč i glas novac? Odgovor je: Nema, ni dinara. Pa kako onda realizujemo knjigu? Evo ovako: