Sociološki fenomeni: Versko konvertitstvo u Srbiji (2.)

20170525_112520

 

O ovoj temi je sprovedeno i objavlјeno više socioloških istraživanja

 

 

Napisala i priredila: Zorana Miljević

Fotografija: Aleksandar Jočić

 

Sociološki fenomeni: Versko konvertitstvo u Srbiji, 1. deo

 

Versko pomodarstvo

Tek s ratovima 90-ih postaje moderno među Srbima da budu pravoslavci, dok u Bosni postaje moderno biti Bošnjak.

„Do tada nisam ni znao šta je to Bošnjak. A i sada ne verujem da znam pet muslimana u Bijelјini koji se pridržavaju vere, slave Bajram, sahranjuju lјude na muslimanskom groblјu, čuvaju imena, ne jedu svinjetinu, ne piju alkohol… Veruju u boga, ali ne znaju da kažu šta je to“, priča Jahić. Podozrenje je, međutim, izazvao i među pojedinim pravoslavcima: „Osećam to. Ali to su lјudi koji nisu našli sebe u svom životu. Ne razmišlјaju o životu kakav treba da se vodi.” Ima lјudi koji ga i dalјe zovu Fahrudin. Neki to rade iz navike, a neki kako bi mu, čini mu se, pokazali da mu i dalјe „ne veruju”.

„Prelazak u pravoslavlјe je moja duhovna odluka. Niko mene nije naterao na to, niti me ucenio“, konstatovao je Jovan, nekada Fahrudin

Potpuno drugačiji motiv za promenu vere, imali su Beograđani Dušan i Irena Krstić. Pre nekoliko godina, oni su iz pravoslavlјa prišli protestantskoj denominaciji. Oboje su prethodno bili kršteni u prvoslavnoj crkvi na Zvezdari. U istoj crkvi su se pre nešto više od 10 godina i venčali. On je završio Elektrotehnički fakultet, ona je menadžer. Dobili su troje dece. Redovno su odlazili u crkvu nedelјom, praznicima. Pridržavali su se svih običaja. U međuvremenu, međutim, Dušanova majka se, posle jedne ozbilјne životne krize, priklonila protestantima.

„U novu crkvu je ušla posle razgovora sa ženom koju je upoznala tokom višemesečnog lečenja. Nije tu bilo nikakvog vrbovanja. Jednostavno su razgovarale. Uskoro je dobila poziv da dođe u tu protestantsku crkvu na službu i posle nekoliko puta odlučila je da im se priklјuči“, objasnio je Dušan. Uskoro je i on s Irenom počeo da odlazi u istu crkvu, iako to majka nikada nije tražila od njih. Tek tu su, međutim, kako kaže, počeli da pronalaze pravi smisao.

„Jednostavno, u pravoslavnoj crkvi je sve nekako bilo površno. Radiš stvari koje svi rade u masi i nema te poruke koju sam ja hteo da bude odgovor na moju teškoću ili pitanje šta ću i kako ću“, rekao je Dušan. U protestantizmu sve mu je nekako bilo jednostavnije, jasnije. Niko mu, kaže, nije ništa nametao. Sam je pronalazio odgovore na pitanja koja su mu se predočavala. Decu još nisu krstili. Ne žele, kako kaže, ni na šta da ih teraju.

„Odlaze s nama na nedelјnu službu, ali ako sami ne budu iskazali želјu da se krste, nećemo ih nagovarati. To je stvar izbora. Vera je stvar izbora. Nemoguće je nekoga naterati da veruje u nešto“,  ispričao je Dušan.

Ko menja veru

Ako bi se pravila analiza socijalne, obrazovne ili neke druge strukture konvertita, prema istraživanjima, došli bismo do paradoksa da je njih najviše među najvišim i najnižim društvenim slojevima.

Čini se da su to oni koji nemaju šta da izgube, koji konverzijom dobijaju i na duhovnom i na materijalnom planu jer menjaju stil života nabolјe budući da svaka religija propagira racionalno živlјenje i moralno ponašanje koje je proživotno. Najviši društveni slojevi i jake ličnosti takođe menjaju veru i spremni su javno da posvedoče svoje religijsko uverenje. To govori o slobodi ličnosti koja je na taj način spremna da iskaže svoje novo uverenje i argumente da ponudi drugima.

U istraživanjima  je otkriveno i koliki je značaj porodičnog emotivnog odnosa na promenu vere. Tu su takođe prisutne dve grupe. U prvu spadaju porodice iz kojih deca u crkvi i religiji traže spasenje i zaštitu od zanemarivanja i teškog života. Drugu grupu čine porodice koje su negovale slobodu mišlјenja i omogućile da se iz obilјa krene u potragu za širim sistemom i novim dokazima.

Iz koje god grupe da potiču, verski prebezi su u većini slučajeva nailazili na nerazumevanje, pa čak i odbacivanje od svojih porodica.

Nјima je, međutim, bila dovolјna podrška makar jednog člana porodice da bi se ohrabrili na takav korak.

 Razočaranje

Jedan od ispitanika je pokušao da praktikuje svoju veru u pravoslavlјu. „Odlazio sam na službe, počeo sam da učim crkvenoslovenski da bih razumeo to što radim. Ali nije bilo mentorskog rada. To mi je falilo, da imaš nekog sa kim možeš da razgovaraš o svom crkvenom iskustvu, da ti neko kaže šta sledeće možeš da uradiš. Svaki kontakt se završavao tako da prosto dolaziš kada je liturgija. I ti si tu u masi, budeš tu, odeš i to je bilo to. Nisam bio ohrabren da nastavim dalјe, nego sam bio utoplјen u masu.“

Zoran Hamović: Dragoceno vojničko svedočanstvo

?????????????????????????????????????????????????????????????

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

 

Posle povlačenja kroz Albaniju, početkom 1916. godine, jedan deo srpskih vojnika i civila prebačen je u Severnu Afriku. Stari vojnici, mladi regruti, invalidi, žene, deca i đaci boravili su u bolnicama, vojnim logorima, kolonijama i domovima u Bizerti, Ferivilu, Tunisu, Alžiru, Udždi. Nјihov tačan broj nije moguće utvrditi, ali procenjuje se da je više od 61.000 Srba prošlo kroz Tunis, Alžir i Maroko tokom Prvog svetskog rata. Izložba “Srpska afrikijada: 1916–1919”  je priča o njihovom boravku na obalama Severne Afrike.

Suusret Srba sa Afrikom nije prikazan samo kroz gole činjenice, oskudne podatke ili dobro poznati narativ o egzilu i stradanju nego i kroz svedočenja savremenika – poznatih i manje poznatih likova afrikijade.

-Razlog zašto smo napravili ovu izložbu  i zašto smo objavili reprint istoimene knjige profesora Nedeljka Gizdavića iz 1922, prestavljen u okviru izložbe, je jednostavan – trebalo bi podsetiti naše ljude na to kako su živeli naši izbegli, ranjeni ljudi od 1916, kada su došli u Severnu Afriku do 1918. U nastojanju da se posetiocima izložbe pruži prilika da sudbinama vojnika koji su boravili u Severnoj Africi pristupe s onom pažnjom koju bi posvetili junacima najuzbudlјivijih priča, poseban prostor je dat njihovim privatnim zapisima (dnevnicima, pismima, dopisnicama), ličnim i porodičnim uspomenama, fotografijama i sećanjima, priča Zoran Hamović, glavni i odgovorni urednik izdavačke kuče Clio.

Kako kaže ovo je pokazatelj i duhovne snage onih koji su tamo bili. Upravo je način na koji su prevazilazili stvarnost ono što zadivljuje.

-Ono što impresionira jeste duhovna snaga koju su naši ljudi imali, da ranjeni i obezglavljeni, prognani iz sopstvene zemlje stvore orkestar, da okupe hor, pokrenu novine, likovni atelje, pozorište sa izgrađenom scenom – to nije bio mali poduhvat. Vreme koje su tamo proveli nisu proveli u prepušteni duhovnoj pasivnosti i nostalgičnim žaljenjem. Naprotiv. „Srpska afrikijada“ je, zapravo, almanah koji pokazuje radove naših talentovanih vojnika koji su se našli na severu Afrike. Oni su se, dok su čekali telesna isceljenja ne bi li se ponovo vratili u borbu i duhovno oporavljali i uzdizali, smatra Hamović.

Dr Jelena Erdeljan: Kako su plemićke žene kreirale društvene mreže pre interneta

Jelena Erdeljan foto

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

 

Predavanje intrigantnog naziva „Uloga plemićkih žena u društvenim mrežama pre interneta. Povezivanje Srbije i Evrope u srednjovekovno i rano moderno doba” koje je dr Jelena Erdeljan nedavno održala u okiru fesitivala „Pazi šta čitaš”, u organizaciji izdavačke kuće Evoluta probudilo je interesovanje naše javnosti za srpsku srednjovekovnu istoriju. Kako kaže „srednjovekovni svet je bio drugačije ustrojen nego naš današnji. Mi, to doba gledamo ili kroz prizmu „mračnog srednjeg veka“ ili kroz prizmu ružičastih naočara da je to jedno romantično vreme. To je prizma XIX veka koja još uvek prilično boji naše poglede na svet“. Kroz primere plemkinja srpske srednjevekovne države, postvizantijskog i ranog modernog doba, pokazala je kako su one kroz dinastičke brakove i porodične veze, uticale na povezivanje Srbije sa drugim zemljama Evrope i duhovnim centrima. I samim tim dala jedan novi pogled na život srednjovekovnih vladara.

- Predavanje je nastalo iz potrebe da pričom podstaknem ljude da počnu da razmišljaju da politički okviri nisu nužno granice, nisu limiti, da postoji komunikacija koja prevazilazi sve granice i koja funkcioniše na drugom nivou. U tim vremenima živeli su ljudi kao i mi, koji su želeli isto, hteli isto, samo su imali drugačija sredstva na raspolaganju. Prvi put sam tu temu predstavila u okviru ciklusa predavanja „Srbija i Evropa kroz vekove prožimanja“, koje sam zajedno sa svojim kolegom prof. Ivanom Stevovićem osmislila i realizujem već drugu godinu u Informativnom centru Evropske delegacije u Beogradu.

Živimo u digitalnom vremenu. Danas kada govorimo o digitalnoj diplomatiji Vaše predavanje o plemkinjama koje su razvijale i održavale bogate društvene veze i bez elektronskih društvenih mreža deluje anahrono. Podsećate nas da se i diplomatija i društvne veze mogu održavati bez tvitera, fejsbuka …

- Upravo tako. Mislim da je važno podsetiti se do koje mere je važan lični kontakt. Kontakt između dve ličnosti, dve osobe, između dva zvaničnika koji predstavljaju dve strane u diplomatskom dogovoru, pregovoru. Naravno, veoma je teško biti ličnost danas. I teško se to gradi. Upravo zato što se ide ka šablonskoj standardizaciji što je digitalno doba donelo. Ali bilo je toga i ranije, samo je sada tehnologija omogućila da to bude rasprostranjeno. Ostvarila se Endi Vorholova izjava da će svako biti popularan pet minuta. To je sada moguće zahvaljujući instagramu, tviteru i ljudi se, uglavnom, time zadovoljavaju. Naravno, to je veoma dobro sredstvo komunikacije i može da bude veoma korisno. Ali ta veština komuniciranja između dve ličnosti to je nešto što je pomalo zaboravljeno.

One su, zahvaljujući svojoj istaknutoj poziciji i poreklu, kreirale, održavale kontakte i stvarale društvene mreže kroz korespondenciju i hodočašća, ktitorstvo i dobrotvorne institucije, škole i bolnice koje su bile osnivane pod njihovim nadzorom.

Sociološki fenomeni: Versko konvertitstvo u Srbiji

FoNet-REGIONI-KRST

 

 

 O ovoj temi je sprovedeno i objavlјeno više socioloških istraživanja.

(Prvi deo)

 

Napisala i priredila: Zorana Milјević

 

Na lјude koji menjaju veru na ovim prostorima nikada nije gledano blagonaklono. Dok u SAD svaka druga osoba u jednom trenutku svog života prihvati drugu veru, u regionu se tek 1,3 odsto lјudi odluči da potraži „novog boga“. Uglavnom su to osobe iz mešovitih brakova. Koji su njihovi motivi, kako ih prihvata okolina i šta treba proći da bi se vera promenila? Iskustva su različita.

Istraživanja pokazuju da u SAD čak 48 odsto građana ne živi u religiji u kojoj je rođeno. Sociolozi objašnjavaju da postoje dva razloga zbog kojih lјudi traže novog boga: prvi su oni koji su se razočarali i traže drugu religiju, a druga je grupa onih koji su se ispunili pa im je postalo tesno u svojoj prevelikoj potrebi da prevaziđu tradicionalno-formalnu religioznost i tragaju za vlastitim rastom i time pronalaze nešto što je kao ideja otišlo dalјe od onoga u čemu jesu.

Povratak Boga u zemlјe bivše SFRJ

Zorana Miljević

Zorana Miljević

U bivšoj SFRJ Bog je bio nepoželјan u društvu. Nije bio baš zabranjen, ali je onaj ko je želeo, o njemu radije šaputao, nego govorio glasno. Religija je marksistički opisivana kao opijum za narod, pa članovi partije, iako uglavnom kršteni po rođenju, svoju decu nisu vodili u crkve i džamije.

Jedan od učesnika istraživanja kaže da nije bilo moderno verovati: „Uvek smo išli na to da kažemo da ne verujemo u Boga. To je zvučalo kao da je pametno, intelektualno, moderno, a kad kažeš da veruješ u Boga, to je nekako više bilo priglupo, nemoderno.“

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, glas za naciju ojačao je i glas vere, pa se na ovim prostorima ponovo glasno izgovaralo božje ime. I ne samo to, odlazak u crkvu postaje moda, pa imami i popovi imaju pune ruke posla. Bogomolјe su pune novih vernika, koji se, bez mnogo razmišlјanja, vraćaju veri svojih predaka.

Prema istraživanju sociologa religije, i u to vreme i danas, skoro 20 odsto ispitanika su  kvazi vernici ili kvazi ateisti. Dakle, reč je o konformizmu. Ljudi biraju ono što se u društvu traži, što je poželјno i što je priznato kao vrednost.

Godišnje nekoliko desetina lјudi u Srbiji promeni veru – bilo da prelazi u pravoslavlјe, rimokatolicizam, islam, protestantizam… Tačnih podataka nema jer malo ko vodi evidenciju. Primera radi, otac Nedelјko, prota Voždovačke crkve u poslednje četiri godine, rekao je da je u tom periodu imao svega dva-tri slučaja preobraćenika u pravoslavlјe i da se to retko dešava“.

O tome koliko ima onih koji se opredelјuju da, umesto da nedelјom idu na liturgiju, petkom se klanjaju u džamiji, nije želeo da govori jer, kako kaže, nema te podatke.

Bivši predsednik Vrhovnog sabora Islamske zajednice Srbije Muhamed ef. Jusufspahić bio je još neodređeniji. Upitan koliko lјudi godišnje promeni veru i pređe u islam ili iz islama, odgovorio je krajnje neodređeno: „Sam Bog zna srca svojih stvorenja i njihovu veru, pravoveru, preveru, neveru…” U istom stilu odgovara i na potpitanje da li to znači da je tih slučajeva malo: „Zbilјa ne znam, i zbilјa sam Bog zna. Verujte mi. Sve ostalo su laži.”

Međutim, kasnije je sam Muhamed Jusufspahić u jednom intervjuu ipak  priznao da broj onih koji se njemu obrate zbog toga, pretežno Srba, ne prelazi dvadesetak godišnje. Većinom su, kako je rekao, to Beograđani, ali ih ima i iz unutrašnjosti.

Poslovično najpedantniji i najprecizniji su u Rimokatoličkoj crkvi. Mirko Štefković, sekretar subotičke biskupije, inače najveće u Srbiji, izneo je precizne podatke po godinama.

„Od 2011. godine do danas, u rimokatolicizam je prešlo 149 osoba. Reč je o onima koji su prešli iz pravoslavlјa ili su bili protestanti. Ne znam za slučaj da je neko prešao iz islama, ali ti slučajevi svakako ne bi ušli u ovu statistiku jer se oni vode kao odraslokrštenici. A tu spadaju sve osobe koje se krste posle sedme godine života, bez obzira na to da li je reč o onima koji prelaze iz islama ili tek sada ulaze u veru. Nјih je, recimo u 2016. godini, bilo 126“, rekao je Mirko Štefković.

Najbolјa godina za rimokatolike bila je 2011, kada je 39 pravoslavaca, odnosno protestanata prišlo Svetoj stolici. Rimokatolička zajednica se, dalјe, po godinama uvećavala za 22 nova člana 2012, 18 u 2013, 25 u 2014, 28 u 2015. i 17 u 2016. godini. Štefković se, doduše, ogradio da se ovi podaci odnose samo na subotičku biskupiju jer se statistika ne vodi na nivou nadbiskupije, pa čak ni u samom Vatikanu.

„Ali, ako se u obzir uzme da od 360.000 rimokatolika u Srbiji, čak 245.000 živi na teritoriji koju pokriva subotička biskupija, jasno je da je to otprilike taj broj“, dodao je Štefković.

Menjanje vere na ovim prostorima nije ni nova ni nepoznata pojava. Činjenica je da je ona bila prisutna od Velikog raskola 1054. godine. Novu dimenziju, ova pojava dobila je s prodorom islama preko Osmanskog carstva na Balkan. Konverzija često nije bila dobrovolјna. U doba Osmanlija, prihvatanje islama najčešće je bilo posledica želјe da se sačuva pre svega materijalno bogatstvo, a ponekad i goli život.