Rezervat biosfere Golija Studenica ispunio visoke kriterijume Komisije UNESCO za program „Čovek i biosfera“

Golija1

 

Rezervat biosfere Golija Studenica upisan je na Svetsku listu rezervata biosfere 2001. godine 

 

 

 

Nakon razmatranja periodičnog izveštaja o stanju u kakvom se nalazi Rezervat biosfere Golija Studenica, koji je na Svetsku listu rezervata biosfere upisan 2001. godine, Međunarodni savetodavni komitet za rezervate biosfere (IACBR), na sastanku sedišta UNESCO-a u Parizu, održanom u periodu od 23. do 26. januara, doneo je preporuke koje će biti razmotrene i usvojene na 29. zasedanju Međunarodnog koordinacionog saveta Programa u Parizu.

Golija2U preporukama IACBR naglašava se da Rezervat biosfere Golija Studenica ispunjava sve kriterijume za svoju dosadašnju poziciju i upis u Svetsku mrežu rezervata biosfere i pohvaljuje se napredak u razvoju i sprovođenju efikasnog upravljanja. Takođe, daje se podsticaj za dalje programe održivog razvoja kroz saradnju i ustanovljenje foruma zainteresovanih strana koji će imati savetodavnu ulogu u upravljanju rezervatom.

Golija3Povodom preporuka IACBR za periodični izveštaj o stanju u kakvom se nalazi Rezervat biosfere Golija Studenica, predsednik Nacionalnog MAB podkomiteta mr Aleksandar Dragišić, izjavio je da „ispunjavanje visokih kriterijuma Rezervata biosfere Golija Studenica za Svetsku listu rezervata biosfere, nakon redovne procedure valorizacije napretka u razvoju i upravljanju područjem u periodu od deset godina od strane UNESCO -a, predstavlja značajan uspeh u zaštiti i promovisanju prirodnih vrednosti naše zemlje u međunarodnim razmerama“. Gdin. Dragišić ovim povodom najavio je da „Srbija ima velike mogućnosti da na 29. zasedanju Međunarodnog koordinacionog saveta postane bogatija za još jedan rezervat biosfere i to za područje Bačko Podunavlje, za čiju su nominaciju takođe dobijene pozitivne preporuke, uz potrebu dopune dokumentacije.

Dr Rudolf Arčibald Rajs: Čovek koji je poklonio srce Srbiji

Arcibald Rajas, fotografija Muzej zrtava genocida

Piše: Gordana Radisavljević  – Jočić


 Zbog njegovih zasluga za srpski narod ostala je uzrečica: Ako ikada Švajcarska napadne Srbiju, sve će joj zbog Rajsa unapried biti oprošteno.

 

U virhoru Velikog rata rodilo se jedno veliko prijateljstvo. Bolje reći ljubav. I možda ona ne bi bila toliko važna da nije reč o ljubavi jednog Švajcarca, inače poreklom Nemca, prema malenoj Srbiji i njenim hrabrim vojnicima-seljacima. Švajcarac je zarad Srbije žrtvovao svoju briljantnu karijeru, odrekao se blagodeti evropskog života i na kraju poželeo da njegovo srce počiva u spomen kosturnici na Kajmačalanu, kako bi s srpskim junacima čuvao večnu stražu voljenoj Srbiji. Jedinstven primer u svetskoj istoriji. Pre i posle dr Rudolfa Arčibalda Rajsa nijedan stranac svoje srce nije zaveštao drugoj zemlji.

Ko je bio dr Rudolf Arčibala Rajs? Koji su ga to čudni putevi sudbine doveli u Srbiju? Čime su to Srbi zaslužili njegovu ljubav i divljenje?

U leto 1914. austrougarska armija provalila je preko Drine i Save i bez objave rata napala Kraljevinu Srbiju. Nakon junačkog otpora i  privih pobeda, krajevi kroz koje su protutnjale neprijateljske divizije, posebno Šabac, potpuno su razoreni, popaljeni i opljačkani, masakrirane su stotine nedužnih civila, zarobljenika i ranjenika. Mudri Nikola Pašić na vreme je shvatio da, ako želi na pravi način da upozna svet sa tim divljaštvima, Srbija treba to da učini preko stručnih i utemeljenih nalazi uglednih stručnjaka iznetih na pravi način. S druge strane dr Rudolf Arčibald Rajs, profesor i šef laboratorije Lozanskog univerziteta se već u avgustu 1914. godine, javio kao dobrovoljac diplomatskim predstavništvima savezničkih zemalja, među kojima i konzulatu Kraljevine Srbije u Ženevi, želeći da im pomogne svojim znanjem i iskustvom. Tadašnji srpski konzul u Ženevi Nikola Petrović odgovorio mu je da ne može biti primljen kao dobrovoljac već kao službeni neutralni islednik zločina. Rajs je odmah pristao da doputuje u Srbiju i izvrši opsežna istraživanja i sastavi izveštaj koji bi se izneo svetskoj javnosti.

 Razbijena slika

Brižljivi Švajcarac je tokom septembra, oktobra i novembra 1914. godine obišao sve prostore obuhvaćene ratnim dejstvima. Razgovarao je sa stotinama očevidaca i ratnih zarobljenika, obišao ranjenike po bolnicama, proučio unakažena tela, te pažljivo ispitao zaplenjenu municiju, čak je i lično isprobavajući. Tako je nastao detaljan i stručan izveštaj obogaćen dokazima koji je delovao kao najstrašniji horor: hiljade civilnih žrtava, računajući i decu mlađu od godinu dana, izbodeno je noževima i bajonetima ili živo spaljeno.

Vešanje Srba za vreme austrougarske okupacije

Vešanje Srba za vreme austrougarske okupacije

O svom radu na istrazi zločina Rajs kaže: Nisam se zadovoljio tim da saslušam stotine austrijskih zarobljenika i stotine očevidaca. Odlazio sam na lice mesta, ponekad usred topovske paljbe, da bih se uverio o svemu što se moglo utvrditi. Otvarao sam grobove, pregledao leševe i ranjenike, posetio bombardovane varoši, ulazio u kuće i vršio fotografisanja i tehnička ispitivanja na najsavremeniji način. Ukratko, činio sam sve da bih otkrio i proverio činjenice koje sam objavio.

Zgrožen onim što je video u Mačvi i Podrinju, ali i oduševljen moralom srpskog naroda, sam sebe je proglasio za „švajcarskog dobrovoljca srpske vojske, druga veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara“. Nakon što je izveštaj predao srpskoj vladi, Rajs je održao nekoliko predavanja na pariskoj Sorboni i u Londonu izdao bogato dokumentovanu knjigu Austro-Ugarski zločini (Austro-Hungarian Atrocities). Kao ratni izveštač objavljivao je članke u uglednim evropskim novinama o patnjama i stradanjima srpskog stanovništva i vojske, a angažovao se i na prijemu i zbrinjavanju srpskih izbeglica. Sa srpskom vojskom prešao je se preko Albanije, bio na Solunskom frontu i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd. Rajs se do te mere srodio sa srpskim bićem da je postao njegov nerazvojni deo. Kasnije je za svoje angažovanje dobio Medalju za hrabrost. Posle proboja Solunskog fronta 15 septembra 1918. Rajs je u svim mestima kroz koja je prolazio obavljao uviđaje o zlodelima u okupiranim područjima, kao ona o zverstvima Bugara u Surdulici, Vladičinom hanu, Vranju, Leskovcu.

Naši običaji: Ivanjdan

Piše: Gordana Radisavljević  – Jočić

 

Svetom Jovanu Krstitelju u pravoslavnoj crkvi posvećeno je čak devet praznika tokom godine. Pored Sabora sv. Jovana i Usekovanja, posebno svečano se slavi dan posvećen rođenju ovog proroka i preteče Hristovog. Ivanjdan ili Ivandan, je nepokretan praznik i slavi se 7. jula, u vreme Petrovskog posta. Sveti Jovan Krstitelj se smatra poslednjim od proroka koji su najavljivali dolazak spasitelja, a ujedno on je i jedini koji ga je video. Sveti Jovan je poznat kao Jovan Preteča, jer je došao pre Hrista, Krstitelj zato što je krstio Hrista.

pustinja-sveti-jovan-krstitelj-freska-790x1053-1Sveti Jovan Krstitelj

Rođen je pola godine pre Isusa Hrista (24. jun/ 7. jul, Ivanjdan). Svoje detinjstvo i ranu mladost Sv. Jovan je proveo u pobožnom domu svojih starih roditelja. Budući svesni velikog zadatka, koji je predstojao njihovom detetu, da bude preteča Mesijin, oni su dali zavet Bogu: da će im sin celog života živeti asketski. Tako je Sv. Jovan živeo u judejskoj pustinji, gde je postio hraneći se isključivo medom od divljih pčela i biljkama. Oblačio se u kamilje krzno. Kad je odrastao, počeo je da propoveda dolazak Spasitelja, zbog čega je nazvan Pretečom. Pozivao je ljude da se pokaju, jer se približilo carstvo nebesko, a pokajnike bi krstio u reci Jordan. Sveti Jovan Preteča završio je svoj ovozemaljski život tako što mu je, na zahtev carice Irodijade, odsečena glava.

Na ikonama, sveti Jovan je predstavljen kako krštava Isusa u Jordanu, ili kako stoji i desnom rukom pokazuje nebo dok u levoj drži dugi štap s krstom na vrhu, preko koga stoji traka sa rečima “Pokajte se jer se bliži carstvo nebesko”.

Veliki točak u Beču slavi 120. jubilej

 

Nedavno je Veliki točak u bečkom zabavnom parku Prater proslavio 120 godina od svoje prve vožnje. Veliki točak, visine 64 metra, ima petnaest gondola, kruži 20 minuta i pruža predivan panoramski pogled na grad. Najstariji je u Evropi, postoji od 1879. godine kada je otvoren povodom proslave 50 godina vladavine cara Franca Jozefa I. Konstruisali su ga britanski inženjeri Valter B. Baset i Heri Hičins. Za izgradnju točka korišćeni su kranovi na paru, a troškovi čitavog poduhvata iznosili su jednu milionu kruna. Na dan otvaranja 10.000 gostiju se vozilo u Velikom točku.

Wiener_Riesenrad_bei_Tag

Prvobitno je planirano da se posle nekoliko sezona točak demontira. Posle Prvog svetskog rata pravili su se konkretni planovi za uklanjanje konstrukcije i prodaju 430 tona gvožđa. Kada je ustanovljeno da će troškovi uklanjanja točka biti veći od ostvarivih prihoda, od te ideje se odustalo, a jedan od najvećih simbola Beča je ostao očuvan.

Wiener_Riesenrad_hoechster_Punkt

Od 1940. godine Veliki točak spada u zaštićene spomenike. Godine 1944. požar, koji je izbio u blizini, zahvatio je i Veliki točak i uništio svih 30 gondola. Nakon Drugog svetskog rata točak je renoviran, ali sa upola manje gondola iz bezbednosnih razloga, a broj gondola nije povećan do danas. Svih 15 gondola je zamenjeno 2001. godine, a godinu dana kasnije izvršena je kompletna obnova točka.

Wiener-Riesenrad-Prater-historisch1

Filmovi kao što su „Treći čovek“ Kerola Rida iz 1949. godine i film o Džemsu Bondu „Dah smrti“ iz 1987. godine doprineli su popularnosti Velikog točka.