Tekstovi sa tagom: Aleksandra Ninković Tašić

Aleksandra Ninković Tašić: Napadi na Pupina u ime jugoslovenske ideje

020

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: privatna arhiva

 

 

Aleksandra Ninković Tašić, autor izložbe „Pupin – od fizičke ka duhovnoj realnosti“ u Istorijskom muzeju Srbije i Virtuelnog muzeja Mihajlo Pupin u intervjuu za Medijasferu otkriva kako je zbog borbe za pravo, pravdu i slobodu Srbije, za koju se svim srcem i svime što je imao, borio Mihajlo Pupin, trpeo i velike muke od Srba poslatih u Ameriku da pokvare uspešan rad učenih i uticajnih Srba tokom Velikog rata.

-Sa vama prvi put o ovome razgovaram, jer više ne mogu da ćutim. To je dugo tihovalo u mojoj velikoj arhivi od 15.000 strana. Tu su sva imena, prezimena učesnika sukoba među Srbima u Americi, njihove funkcije i moram da kažem šta me je posebno zabolelo. Gorko čude izveštaji srpskih predstavnika, koji ističu Srbe poslate da pokvare uspešan rad učenih i uticajnih Srba tokom Velikog rata.

Veliko otrežnjenje u posmatranju Pupina usledilo je kada mi je akademik Dragoljub Živojinović dao svoju arhivu, koju je godinama prikupljao o Mihajlu Pupinu. Bila sam veoma zbunjena i rastužena činjenicom da su postojali neki mali ljudi kojima su lični interesi bili veći od interesa celog jednog naroda u najtežim vremenima. Odlučila sam da na velikoj izložbi o Pupinu ne pričam o tome, ne pričam te male priče, već da dajem ono što je nepoznato, a našem društvu potrebno – Pupinov lik kroz njegove doprinose. Ali samo da pogledate u 22 strane izveštaja koji nosi naziv Sukob među Srbima u Americi, a koji krajem januara 1918.  piše profesor Pavle Stevanović, činovnik u Jugoslovenskom odseku Ministarstva inostranih dela na Krfu.

Imao je jedan zadatak da pogleda stanje među Srbima u Americi, da detaljno opiše šta se to među Srbima u Americi dešava. I vama je loše iz više razloga. Prvo, čitate i otkrivate ono što i očekujete – časno srce Mihajla Pupina. Otkrivate koliko mu je snaga nesalomiva. Ali otkrivate i nešto što i danas prepoznajete u savremenom svetu. Otkrivate interes, glupost, primitivizam, bahatost, vulgarnost, vezanu čestu i za naše ljude koji su poslati da poremete dobra dela Mihajla Pupina. S tim se čovek veoma teško suoči, kaže Aleksandra Ninković Tasišić.

„Gospodin Pribićević je mislio da je za uspešnu organizaciju svih naših iselјenika potrebno prethodno oboriti sve autoritete u Americi, ukloniti ih iz društava, odstraniti ih,  uzeti sve u svoje ruke. Na jednoj je strani uspeo: Na poslednjoj konvenciji saveza „Srbobran“ održanoj krajem septembra, stara uprava sa dr Pajom Radosavlјevićem, dala je ostavku odrekavši se dalјeg aktivnog učešća u javnom životu naših u Americi, ali nije uspeo da na sličan način skloni g. Pupina iz „Sloge“… Pribićević pomaže i podržava Pupinovu opoziciju, čiji su predstavnici  Joca Rajnović i Novak Bogdanović. U savezu „Srbobranu“, sem urednika lista Budimira Grahovca, glavni pomagač g. Pribićevića je sveštenih Jovan Krajinović…“

- Potpukovnik Milan Pribićević, je jedan od simbola ljudi koji su bili poslati da poremete dobro delo Mihajla Pupina. On ima drugačiji cilj od Mihajla Pupina. Pupin sebe okružuje Srbijancima, Vojvođanima i brani srpsko gledišete, sveštenicima koji su mu pomagali, a jedan od njegovih najbližih prijatelja je bio vladika Nikolaj Velimirović. Naš profesor, pisac izveštaja, brzo spominje da Pupin ne uvažava troglavost našeg naroda, da je to, ipak, narod koji sačinjavaju Srbi, Hrvati i Slovenci i kako gospodin Pribićević želi da sve učene ljude skloni i dovede proste na mesto onih koji će voditi srpske institucije u Americi. I pričaju veliku i tužnu priču o tome kako je lako sklonjen, dosta slabašan za te borbe, profesor Njujorškog univerziteta Paja Radosavljević, jedan od očeva pedagogije, sa svim svojim saradnicima, ali da je Pupin žilav, da je on jak, da se on ne da lako ukloniti. U nekim trenucima i pisac izveštaja je zaprepašćen i kaže: čudi me kako Pupin, ipak, štedi svoje protivnike i da nikoga nije lično napao. Ovo je samo komadić, pogled kroz klјučaonicu. Pokazuje kako je Pribićević rasturao srpske saveze, da pritom nije imao nikakvog uspeha ni u prikuplјanu dobrovolјaca ni novca, kategorična je Aleksandra Ninković Tašić.

„Ljudi oko Pupina predstavlјaju od prilike mentalitet i shvatanja naših Vojvođana i Srbijanaca; to je izrazito srpsko shvatanje našega problema sa izvesnom dozom šovinizma; ono naročito ističe Srbiju i srpski narod, udara glasom na gotovost sa kojom su oni ušli u borbu za oslobođenje, njihove ogromne žrtve, odlučnost i nesebično oduševlјenje, sa kojim vode ovaj rat, nasuprot drugom delu našega troimenog naroda, Hrvatima i Slovencima, koji su ukoliko se nisu borili kao austrijski vojnici protiv prvih, hladno i sa vrlo malo interesovanja pratili naše napore. Naročito je takvo mišlјenje pojačano držanjem Hrvata i Slovenaca u Americi, koji su ili pod maskom socijalizma i internacionalizma, ili iz straha od austro-mađarskih represalija, ili iz neznanja pokazivali vrlo malo interesovanja za rat, vrlo malo volјe za odlazak u dobrovolјce, dok su često puta i to ne malim delom čak i otvoreno agitovali protivu Srbije i njene borbe, ili sve svoje rodolјube trošili u prepirkama o državnom obliku buduće Jugoslavije i o odnosu Srba i Hrvata u njoj“.

Aleksandra Ninković Tašić: Da je danas živ Pupina bismo prepoznavali kao motivacionog govornika

020

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Foto: Privatna arhiva

 

Informatička revolucija u Sjedinjenim Američkim Državama nezamisliva je bez otkrića Mihajla Pupina, Bil Gejts, osnivač Majkrosofta

 

Među brojnim  nevoljnicima  koji su tog 12. marta 1874. godine na palubi broda Vestfalija posmatrali evropsko tlo koje se polako gubilo u magli nalazi se jedna dvadesotogodišnji mladić. Njegova imovina je vrlo skroman, jedan fes, jedan kaput i par centi u džepu. Ne zna ni reč engleskog jezika. Greje se tako što grli brodski odžak, a od očaja ga spasava pomisao da nad njim bdije Sveti Sava i reči nepismene matere Olimpijade: “Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave”. Njegovo ime je Mihajlo Pupin. Kasnije će svom prezimenu dodati reč Idvorski (engl. Michael Idvorsky Pupin), čime je naglasio svoje poreklo, postaće prvi Srbin doktor tehničkih nauka, počasni doktor 18 svetskih univerziteta, profesor na Kolumbija univerzitetu, jedan od osnivača NAS-e i inovator čija su dostignuća uticala na razvoj telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, rendgenologije i elektrotehnike, dobitnik Pulicerove nagrade, veliki mecena i borac za srpske interese u prelomnim trenucima srpske istorije. Igrom sudbine 61 godinu kasnije istog dana završiće se njegov ovozemaljski život.

monografija decaniSlavljen, za života, kao ni jedan Srbin do tada, posle 2. svetskog rata na njegovo životno i naučno nasleđe pada prašina. I ko zna da li bi Mihajlo Idvorski Pupin u ovom 21. veku ponovo bio slavljen da Aleksandra Ninković Tašić, istoričar nauke, nije u porodično nasleđe dobila monografiju manastira Visoki Dečani na čijoj prvoj strani je pisalo “štampano iz fonda Mihajla I. Pupina, Srpska kraljevska akademija”. Pitanje odakle slika naučnika u monografija pretvorila se u desetogodišnje, gotovo misionarsko, istraživanje o naučniku koji je pomerao granice. Pokretač je i realizator medijske pupinizacije i obeležavanja Pupinove godine na nacionalnom nivou (2014.) Autor je izložbe „PUPIN- OD FIZIČKE KA DUHOVNOJ REALNOSTI“ u Istorijskom muzeju Srbije i Virtuelnog muzeja Mihajlo Pupin.

Predsednik ste Obrazovno – istraživačkog društva Mihajlo Pupin, interkulturni ambasador Unesko kluba Univerziteta Sorbona, autor Pupin memorijalnog projekta u zemlјi i regionu, organizator brojnih predavanja i tribina u čitavoj Srbiji, ali i Crnoj Gori, Mađarskoj, Republici Srpskoj. Može li jedan ovakav projekat da se radi bez sistema iza sebe?

Ima više od deset godina od kako radim na pupinizaciji Srbije. Problem je što sistem ima neka svoja drugačija, sporija pravila. Verujem da ovako može da se radi samo bez sistema. Raditi kroz sistem je teško, uvek imate ljude kojima ne odgovara vaša brzina, kojima ne odgovara Pupin, kojima ne odgovara neki deo Pupinovog nasleđa. Ili im smeta Pupinova vera ili je njegovo srpstvo previše jako ili to što ga nije bilo, a neko drugi ga nije otkrivao i to smeta. I onda vi shvatite da imate niz prepreka, da stalno boreći se da prevaziđete prepreke gubte vreme i Pupin gubi šansu da se vrati u srpsko društvo. Shvatila sam da, ako krenem sama, kao pojedinac, da se borim i pronalazim svoje puteve, modele, pravim svoje mreže – možda ću imati veći rezultat. Ne možemo čekati na sistem, jer ako čekamo nećemo ostvariti ni jedan san, ni jednu našu važnu i plementitu misiju.  Ovakav način rada podrazumeva veliku posvećenost, ali i ogromno zadovoljstvo. Vi se stalno osećate srećno čak i zbog malih rezultata koje postignete i onda umor i borba ne izgledaju toliko veliko i nepremostivo, zahvaljujući upravo tome što znate da se vi borite i da ne zavisite ni od koga, da imate potpunu slobodu. Taj osećaj slobode daje posebnu snagu.

DSC_7439Izložba „Pupin – od fizičke ka duhovnoj realnosti“ otvorena prošle godine produžena je do jula i fenomena je. Ne pamtimo kada su ispred muzeja bile tolike gužve. Naročito su posećena vaša subotnja vođenja. Da li je ovo vaš prvi projekat pupinizacije?

Ne, ne. Ovo je moja treća izložba. Prva je bila pri Akademiji nauka, u maloj Galerini nauke i tehnike SANU. Bila je to jedna mala izložba koja je mogla da stane u kola moje porodice i mojih prijatelja, i da se tim kolima krene u više od petnaestak mesta u Srbiji, da bih ja kao putujući pupinovac pričala o Mihaju Pupinu. Pokrenula sam sa Akademijom nauka literarni konkurs posvećen Pupinu, sa Telekomom Srbija organizovala novinarske posete Idvoru, sa Maticom srpskom sam toliko toga učinila, ali sve je to bilo mnogo tiše od ove velike postavke, a zahtevalo je mnogo veći napor. Kaže meni jedan moj divni, duhovni prijatelj čovek koji ima blizu 90 godina: „zar ti se ne čini Aleksandra kako si se do sada ti borila za Pupina, a kako se sada opet Mihajlo Pupin bori za Srbiju“. I zaista ova rečenica je moj najveći oslonac, najveća nada.