Tekstovi sa tagom: Davor Džalto

Davor Džalto: Borba za prošlost je i borba za dominaciju nad sadašnjošću i za poluge moći u budućnosti

davor-1024x768

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Iako je od završetka ratova devetedestih koji su označili konačni raspada Jugosavije minulo skoro dve decenije po svemu sudeći i ove 2015. godine suočavanje sa prošlošću novih država zadržalo je stare tonove nerazumevanja  i duboke suprostavljenosti, a kako se približavaju dani sećanja na stradanje jednog naroda ta retorika biva sve zaoštrenija. Nacionalno i verski podeljeni narodi na ovim prostorima i dalje vide opasnost od onog „drugog“, a dominantne religije igraju određenu ulogu u stvaranju etničkih podela i netrpeljivosti. Dok Hrvati grčevito brane “tekovine” “Domovinskog rata”, Srbi nastoje da ospore ili ublaže zločin u Srebrenici ističući i ostale zločine.

O kulturi sećanja govorilo se prethodnog meseca na tribini „Religije, nacionalizam i kultura sećanja” u beogradskom Domu omladine. Zapaženo izlaganje imao je i prof. dr Davor Džalto, predsednik Instituta za studije kulture i hrišćanstva, vanredni profesor na Američkom univerzitetu u Rimu i naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

 Zašto je ovo  pitanje i dalje aktuelno i bolno na prostoru bivše Jugoslavije?

D.Dž: Ovo pitanje nije, naravno, aktuelno na način na koji je to bilo tokom devedesetih godina prošlog veka ili u prvoj deceniji novog. Ipak, svedoci smo da postoje mnogobrojni primeri ozbiljnih distorzija u zvaničnim politikama sećanja čija je svrha da određenim verzijama prošlosti legitimišu ideologije i političke elite danas. Zvanično sećanje, i politike sećanja koje se konstruišu kroz medije, obrazovni sistem i sl, uvek imaju za cilj da artikulišu ideologije i mehanizme vladanja aktuelnih političkih elita. Zato je borba za prošlost, tj. borba za način na koji se (danas) sećamo prošlosti, ujedno i borba za dominaciju nad sadašnjošću i pretenzije na poluge moći u budućnosti. Ovo je, naravno, parafraza čuvene Orvelove misli “Ko vlada prošlošću vlada budućnošću. Ko vlada sadašnjošću vlada prošlošću”.

Davor Džalto: Kako prevladati predrasude

DavorDzalto3

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Sredinom avgusta srpski mediji su preneli navode zrenjaninskog biskupa Ladislava Nemeta, koji je rekao da je poglavar SPC prihvatio poziv za posetu Svetoj stolici. Usledio je demant episkopa bačkog dr Irineja Bulovića, portparola Srpske pravoslavne crkve, koji je ocenio da se o toj poseti u javnosti govori samo zbog toga što je biskup zrenjaninski Ladislav Nemet za novosadski Dnevnik pogrešno tumačio susret delegacije SPC i nadbiskupa Dominika Mambertija, sekretara Vatikana za odnose sa drugim državama, koga je u posetu Srbiji pozvalo državno rukovodstvo, a da je, „kao znak uvažavanja većinske Crkve i njenog poglavara, u programu posete nadbiskupa Mambertija bio i kurtoazni susret sa patrijarhom srpskim Irinejem i Svetim Sinodom, 30. juna u Patrijaršiji u Beogradu“.

Vest o eventualnoj poseti poglavara Srpske pravoslavne crkve Vatikanu bila je tema kojom su se bavili i italijanski mediji. Tim povodom za Il piccolo govorio je prof. dr Davor Džalto, predsednik Instituta za studije kulture i hrišaćanstva iz Beograda i profesor religije u Rimu.

- Inače o prethodnoj poseti visoke delegacije Svete Stolice Srbiji i patrijarhu Irineju, koju je predvodio sekretar Svete Stolice za odnose sa inostranstvom, do koje je došlo u junu mesecu ove godine, već je izveštavano. Takođe su već tada iznete u medijima spekulacije o mogućoj patrijarhovoj poseti Vatikanu, i uvek aktuelnom pitanju papine posete Srbiji. U tom smislu se ništa novo nije dogodilo, osim senzacionalističke formulacije da je patrijarh “prihvatio poziv.” U svetlu različitih stavova koji su izneti vezano za sadržaj razgovora tokom posete delegacije Svete Stolice patrijarhu, italijanske medije je interesovao potencijalni značaj ovih poseta u svetlu širih odnosa dve crkve, tako i ekumenskog dijaloga, objašnjava dr Davor Džalto.

Davor Džalto: Ljudi radije biraju iluziju

davor-1024x768

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

„Rekao bih da svako društvo i država, barem oni u kojima sam živeo, imaju svoje komparativne prednosti i potencijale, ali i niz manjih ili većih problema i izazova sa kojima se suočavaju. Izazovi sa kojima se Srbija suočava su veoma veliki. Pre nekoliko meseci, ako me sećanje ne vara, Božidar Jakšić je u jednom intervjuu dao izvanrednu analizu savremenog srpskog društva, kojoj se nema šta mnogo dodati ili oduzeti. On je konstatovao da ʻne znamo razmere naše propastiʼ, tj. da tih razmera nismo svesni ili ne želimo da ih budemo svesni. Problem dakle nije samo u razmeri problema, već u odsustvu svesti o njihovom karakteru, i nedostatku snage i želje da se ti problemi na ozbiljan način rešavaju, i ideje kako da se to uradi“, kaže u intervjuu za Medijasferu prof. dr Davor Džalto, jedan je od značajnijih teoretičara umetnosti i teologa mlađe generacije.

Za njega je blaženopočivši o. Radovan Bigović jednom rekao da je „celovit intelektualac“ i „jedan od najobrazovanijih lјudi“ koje ima današnja Srbija.

Rođen je 1980. u Travniku. Vanredni je profesor istorije i teorije umetnosti, religije, i pravoslavne ikonografije na Američkom univerzitetu u Rimu (The American University of Rome). Naučni je saradnik i predsednik Naučnog veća Instituta za filozofiju u društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu, kao i predsednik Instituta za studije kulture i hrišćanstva. Kao hononarni i gostujući profesor predavao je na više evropskih i američkih univerziteta. Objavio je šest knjiga i veći broj naučnih radova i eseja iz oblasti istorije i teorije moderne umetnosti, teologije, filozofije religije i kulturologije. U svom umetničkom radu koristi se medijima slikarstva, instalacija i intervencija u prostoru.

S obzirom na Vaše iskustvo života i rada u različitim zemljama, počev od Srbije, preko Nemačke, Sjedinjenih Država, a sada i Italije, kako ocenjujete situaciju u Srbiji danas i u kojoj meri je ona slična ili različita od prilika u drugim zemljama zapadne Evrope i Amerike?

Izazovi sa kojima se Srbija suočava su veoma veliki. Mislim da je srpsko društvo u situaciji jednog potpunog ekonomskog, moralnog i intelektualnog bankrotstva, i u toj opštoj impotenciji se pliva kao u nekom živom blatu – što više pravite nekoordinisanih poteza, to više tonete. Problemima se pristupa površno, a predlozi za takozvana rešenja i „reforme“ su ili bazirani na potpuno pogrešnoj dijagnozi, zbog čega je onda i terapija pogrešna, ili na površnosti pristupa, pri čemu se samo zagrebe po površini problema uz iluziju da se time došlo do njegovog korena.

Ne treba, naravno, izgubiti iz vida ni međunarodni kontekst koji nije povoljan, i međunarodne faktore koji su često značajna komponenta u strukturi problema sa kojima se društvo suočava, ali to naravno ne može biti izgovor.

Konačno, treba pomenuti i dobre inicijative, i kvalitetne pojedince kojih takođe ima, ali koji nažalost nemaju dovoljnu vidljivost i podršku.