Tekstovi sa tagom: Intervju

Ljiljana Šarac: Biti pisac u Srbiji znači biti žongler, gutač vatre i verglaš, i to sve u jednom

Ljiljana Sarac2

 

 Zid tajni je treći roman Ljiljane Šarac u kome ona prepliće sudbinu Lidije Živkovic, koja se oporavlja od amputacije dojke, suočene sa strepnjom da se bolest ne vrati i princeze Jelene Romanov, ćerke kralja Petra I Karađorđevića

 

 

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Evro book i privatna arhiva

 

 

Pre nego što je 2015. objavila prvi roman Ljiljana Šarac dugo je pisala poeziju. Bila to za nju duhovna igra. Uživala je u žongliranju rečima, simbolima i metaforama. Odgovarala joj je sažetost izraza, brzina nastajanja pesme, mogućnost da je brusi, menja, prepakuje. Na pomalo tajanstven način slala je čitaocima šifrovane  poruke. A onda je život pokazao kako je trnovit po onog ko se predaje iluzijama, pa je od romantika i idealiste postala realista. I počela je da piše prozu. Prvo da bi se oslobodila negativne energije, stresa, nezadovoljstva, a potom, da bi pomogla mnoštvu priča koje su bile u njoj, da se vinu u oblake. „S obzirom da kažu da se pisac postaje sa pedeset godina, onda sam ja još i poranila, objavivši svoj prvi roman u četrdeset četvrtoj“ , kaže kroz osmeh.

Među čitaocima odmah je prepoznata kao autor kvalitetne srpske proze koja kombinuje prošlost i sadašnjost, i sa lakoćom vodi svoje čitaoce na nestvarno putovanje kroz vekove. Na stranicama njenih romana prepliću se fikcija, istorija, a ljudske sudbine, životni izbori, ljubav koja spasava – njeni su izbori i inspiracija. Iako na prvi pogled nekome sve to deluje nespojivo pokazalo se da, upravo, to daje neobičnu dimenziju čitavoj priči, da metaforično podržava i nadograđuje fabulu.

Rođena je u Smederevu, prestonici Srpske despotovine. U rodnom gradu je završila gimnaziju, a u Beogradu Filološki fakultet, smer Srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Dvanaest godina je radila u Saobraćajnom preduzeću Lasta kao novinar, urednik revije Lasta i PR. Nakon toga okreće se profesorskom pozivu i danas radi kao nastavnik srpskog jezika u Osnovnoj školi  Stefan Dečanski, u Beogradu. Godinama je pisala i objavljivala pesme. Dobitnik je Smederevskog Orfeja. Književni klub Smederevo joj je objavio zbirku pesama Lutka učaurene duše 1997. godine. Izdavačka kuća Evro Book objavila je njene romane Opet sam te sanjao (2015) i Gde sam to pogrešila (2016), koji je doživeo dva izdanja. Zid tajni je njen treći roman.

Istorija je čudesan lavirint. Neoprezan čovek lako se izgubi. Koje to niti Vi sledite, a koje Vam omogućavaju da pletete svoju mrežu reči, događaja?

I sama sam upotrebila sličnu metaforu vezanu za istoriju, rekavši da je ona splet neistraženih hodnika vremena… Od opasnosti da se u njihovom lavirintu ne izgubim mene spasava nit (poput Arijadninog klupka) koja je vezana za sudbinu jedne istorijske ličnosti koju izaberem. Nje se držim dosledno, temeljno, pouzdano i tako ne skrećem sa tog, i inače klizavog, puta.

Sve je u priči. Ili će da vas kao čitaoca nosi kao jaka vodena matica, ili ćete da potonete. Istinski se trudim da one koji mi poklone poverenje ne odvučem na dno! Zato im nudim intrigu, neočekivane obrte, jasno isprofilisane likove, uzbudljive priče, snažne emocije.

Kada mi se završi čas, a učenici sa čuđenjem pitaju: Kad pre?!, znam da je čas uspeo. Isto bih volela da se desi i kada čitaoci pročitaju bilo koji od mojih romana – da se upitaju kad pre su stigli do kraja!

Gabriella Nikolić: Jedan dan ima 52 života

Performans Jedan dan ima 52 života,Topovske šupe, 2015

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Privatna arhiva

 

 

Grafika velikog formata, zbirka skulptura u kombinaciji sa porodičnim fotografijama, fotografija logora Staro Sajmište i video instalacije sa performansa deo su multimedijalne izložbe “Matilda nije tu” srpske / kanadske umetnice jevrejskog porekla Gabrielle Nikolić u Jevrejskkom istorijskom muzeju u Beogradu. Multimedijalne postavke , grafike, performansi koje ova umetnica stvara deo su ciklusa “Jedan dan ima 52 života”, posmatraču ubedljivo dočaravaju svet holokausta, besmislene mržnje i surovosti, dušegupki i mitraljeskih rafala. Na njenim slikama velikog formata prožimaju se kolažirani slojevi fotografija, štampanog materijala, letaka i plakata, crteži bogatih boja. Kako kaže simbolika izvođenja performansa predstavlja slavu nestalim dušama kao blistav epitaf sa snažnom porukom protiv svakog oblika nasilja i diskriminacije.

Jevrejski istorijski muzej, multimedijalna instalacija, Dani evropske kulturne baštine, 2016.

Jevrejski istorijski muzej, multimedijalna instalacija, Dani evropske kulturne baštine, 2016.

-U Jevrejskoj tradiciji duša je besmrtna. Moja prababa Lenka i njene rođaci, uglavnom žene i decu, ubijeni na više lokacija u Srbiji, od Topovskih šupa, Banjice, do zloglasnog Sajmišta.  Iz tog razloga, ja kroz svoju umetnost i performans odajem poštu i čuvam sećanje na rođake moje bake, koji su ubijeni samo zato što su bili Jevreji. Moja baka se rodila kao Rifka Zunana, a kada se udala za mog dedu, Iliju Nikolića prešla je u pravoslalje dobila ime Radmila. To joj je spasilo život. Retki su bili momenti kada se ona sećala ratnog vremena jer je za nju to bilo isuviše bolno. Slučajno otkriće kutije sa starim fotogafijama oživelo je sećanje na porodice Zunana, Alfandari, Beraha i Baruh, tako da sada, po privi put, imam jasna lica tih ljudi, rođaka, znam sva njihova imena, ko su bili, čime su se bavili, gde su živeli, itd. Te fotografije pronašle su mene, a ne ja njih i pošto sam ja jedina u porodici sa tom potrebom da živim kulturu sećanja, nije to moj izbor, ja to nisam svesno izabrala, to je jednostavno put kojim moram da idem. Ta 52 života me vode kroz moje stvaralaštvo, otkriva Gabriella Nikolić.

Performans Jedan dan ima 52 života,Topovske šupe, 2015

Performans Jedan dan ima 52 života,Topovske šupe, 2015.

 

Gabriella Nikolić rođena je u Beogradu krajem šezdesetih godina prošlog veka. Ime je dobila po pradedi – Gavrilu, koji je kao dobrovoljac- Srbin Mojsijeve vere, poginuo u Velikom ratu 1916. Godine negde kod Temišvara u Rumuniji. Studirala je keramiku na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Bila je deo tima koji je radio pozlatu prilikom rekonstrukcije Narodonog pozorišta. Kada je početkom devedesetih počelo ludilo, kada su počela bezumna hapšenja i mobilizacija, nestajanja gline za rad i struje na FPUiD, razočarana napušta studije i odlazi u Kanadu. Studije je nastavila na University of Toronto, na katedri za keramiku. Upisala je magistraturu na Prat Institutu u Bruklinu, NY. Vodila je grafički atelje Novak Graphiics Studio Inc. Stalni je predavač na Print Studio of Hamilton (Centar za grafiku grada Hamiltona), gde godišnja nagrada za najbolje ostvarenje u tehnici litografije nosi njeno ime. U 2013 godini održala je brojna predavanja na temu Holokausta na Collgate University, Hamilton USA. Dobitnik je više nagrada u oblasti grafike i slikarstva. Pošto je napustila grafički atelje Novak Graphiics pet godina je radila u advokatskoj kancelariji Waller and Homer kao sudski tumač za srspki, hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik. Umetnik u njoj ne miruje,  pronalazi novi izraz kroz novu tehnologiju digitalne grafike i filma. Za sobom ima desetine muzejskih izložbi u zemlji i inostranstvu. Njena performans instalacija i video-instalacija“Jedan dan ima 52 života” koji izvodi na mestima bivših logora smrti u Srbiji i širom Evrope biće deo stalne postavke u Muzeju holohausta Jad Vašem u Jerusalimu.

Performans Jedan dan Klarisa, Logor Crveni krst u Nišu

Performans Jedan dan Klarisa, Logor Crveni krst u Nišu

-Ciklusa „Jedan dan ima 52 života“ nastao je u Kanadi pre 25 godina kada sam intenzivno počela da se bavim grafikom. Ja sam keramičar, meni je potrebna treća dimenzija. Našla sam jednu fotografiju devojke koja me je jako podsetila na moju babu, i iz te fotografije nastao je rad „Girl interupted“ (Prekinuto devojaštvo). Kasnije sam saznala da ona uopšte nije Jervjerka, već Poljakinja koja je sa nepunih šesnaest godina stradala u Aušvicu samo zato što je pripadala Komunističkoj partiji. Bilo mi je bitno da nađem nešto lično i tako je počelo moje istraživanje. Pre pet godina vratila sam se u Beograd, baš radi tog istraživanja i počela jednu dosta blisku saradnju sa Jevrejskim istorijskim muzejem i Savezom jevreskih oština Srbije. Svako istraživanje je čudo samo po sebi, dovodi razum do ludila. Taman nađete jednu stvar, a ta stvar vas odvede u pet različitih pravaca. Kada dođemo do restitucije, tu se tek otvara zaplet koji je između Nušića, Sterije i španske serije. Cilj mi da je obeležim njihovo postojanje, da se zna da je tih 52 ljudi negde živelo, da su imali ime, prezime, adresu. Nažalost, posle su dobili broj koji je ustvari bio broj smrti. Tu se njihovi životi prekidaju. Moja utopijska ideja je da, ukoliko uspem da povratim njihovu imovinu u postupku restitucije, da svaku zgradu obeležim jednom pločom ili fotografijom, kaže Gabriella.

Tamara Lujak: Bajkovit pogled sa Viline planine

SONY DSC

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Privatna arhiva

 

 

Tamara Lujak je jedna od najistaknutijih srpskih autorki kratke priče. Njeno polje rada je široko, baš kao što je njena mašta neiscrpna. Piše kratke priče, aforizme, haiku, književne prikaze, bavi se prevođenjem. Ona je i konzervator, novinar, urednik i saradnik više književnih časopisa i fanzina…  Objavila zbirku priča Vilina planina (2006), Kako se plaše deca (2015), Rečnik straha (2014) i zbirku aforizama Čitanje, uslov življenja (2012). Po priči Četvoroprsti koja otvara ovu zbirku izvedena je 2007. godine u Domu omladine istoimena predstava dramskog studija Alisa. Sa Milicom Cincar Popović, vodi radionicu kreativnog pisanja Reč i glas i organizuje književne događaje BG Storytelling kluba Reč i glas, a sa Gordanom Petković i Natašom Stanić vodi književnu tribinu Iz iskre – reči u UKS-u.

Na moje pitanje kako je prepoznala pisca u sebi odgovara: Slučajno. Kako kaže oduvek je maštala, od malih nogu. Svaka bi vrata za nju bila ulaz u novi svet, svaki oblak neko čudovišno biće, drvo i reka živi… Uz takve prijatelje, detinjstvo i odrastanje bilo je više nego zanimljivo. Jednog joj je dana jednostavno palo na pamet da bi bilo dobro da počne da zapisuje svoje ideje, kako ih ne bih zaboravila, izgubila. Iz tih zapisa nastale su prve priče.

 pricesaoblakaŠta novo donose Priče sa oblaka, koje ste predstavili na ovogodišnjem Sajmu knjiga?

Donose potpuno nove, originalne mitove ispletene oko domaćih, malo poznatih božanstava poput Beloboga i Jutroboga, i slabo zastupljenih, a mojih najomiljenijih, vila oblakinja. Mitovi ispredaju priče o tome kako su nastale kiše, svemir, nebo, kako su se rodile vile oblakinje ili postao prvi sneg, gde vetrovi spavaju, o čemu sanjaju…

Sa lakoćom putujete kroz različite književne žanrove. Pišete horor, naučnu fantastiku, priče za decu, ali i aforizme. Odakle potreba da se okušate u različitim žanrovima i različitim formama?

Novo i nepoznato za mene je izazov. A to je upravo ono što mi polje (naučne)fantastike i horora pruža: nepostojeći, neistraženi svetovi i kako se u njima snaći, kako izboriti, preživeti. Priče za decu tkaju fantastične svetove naseljene vilama, divovima, patuljcima – u kojima je čarobno (i opasno) živeti. Trudim se da uvek nose neku poruku – o ljubavi, prijateljstvu, odanosti, požrtvovanju… Granice u svetu fantastike ne postoje, to je drugi razlog zašto me toliko privlači. Aforizam je drugačiji izazov – u što manje reči – reći što više. Takve i priče pišem – toliko kratke, da ih neko crticama zove.

tamaralujak3Kako se od samo jedne rečenice, za jednu noć gradi priča? U tom procesu šta je lakše: graditi ili razgrađivati priču?

(Smeh) Teško. Lakše je, naravno, razgrađivati priču, jer vidite šta ne valja, jasno vam je na čemu treba poraditi (ponekad je i to dugotrajan proces) – ali treba to i uraditi. To je teži deo posla, koji zahteva svo vaše umeće, svo znanje koje posedujete. I hrabrost da se odvažite da u jednoj noći satkate potpuno novu priču i pošaljete je izdavaču.

Da li su Vaše kratke priče svojstvene današnjem vremenu brze komunikacije u kome prosečan čitalac ima sve manje vremena da se upusti u avanturu čitanja romana na nekoliko stotina stranica?

Delom jesu. Delom su deo moje prirode. Ne volim puno reči (iako, ako me zateknete u neformalnom razgovoru, nećete steći takav utisak). Ne volim opise ili rečenice na nekoliko strana, duge monologe ili nepotrebne scene, koje vas odvlače od glavne priče. Sve se može reći u malo reči, malo slika, potrebno je samo znati kako se to radi. A to je veština koja se stiče godinama. Ili se rađate sa njom.