Tekstovi sa tagom: knjiga

Mirjana Belić – Koročkin – Davidović: Primili smo vaše pismo

Primili smo vase pismo2

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić, Fotografija: Radivoje Davidović

Ideja  za knjigu je davna. Odluka da krene među čitaoce – nedavna. Jer, to je knjiga o njima, njihovim životima, problemima, radovanjima.

Bila je to čuvena podrubrika „Tragom pisama“, još čuvenije „Politikine“ rubrike „Među nama“.

Interesantna je po tome što smo imali iluziju da smo uspeli preko nje da rešimo mnoge probleme. A onda decenijama kasnije, sve je isto, samo su ličnosti nove.

Sve se u vremenu promenilo, samo problemi ostaju gotovo isti.

Novi saradnici, novi urednici, pokušavaju isto što i mi nekada. Saslušaju čitaoce, najčešće objave pismo. Ideju za rubriku ponude drugoj rubrici i tako kao i mi nekada kreću u rešavanje problema…., piše Mirjana Belić – Koročkin – Davidović svojim čitaocima.

Mira 7

Mirjana je po obrazovanju profesor jugoslovenske književnosti, a po opredeljenju novinar. Radni vek provela je u „Politici“ a njeni čitaoci pamte je kao novinara i urednika rubrika „Među nama“, „Dopisnička“, „Nedeljna“ i „Ženska strana“.  Istraživačkim radom, publicistikom i prevodilaštvom bavi se već trideset godina. Deo svojih intervjua sa poznatim i nepoznatim ljudima, kako voli da kaže,  sakupila je među koricama knjige „Rajska ptica“ (2005), s francuskog  je prevela roman Jana Andree „Ta ljubav“ (Poslednja ljubav Margaret Diras) 2001, a sa suprugom novinarom i publicistom Radivojem Davidovićem napisala je knjigu „Povest o braći Baruh“ (1988), monografije „Bora Baruh“ (2001), „Stevan Filipović – istina o istorijskoj fotografiji“ (2012) i „Eugen Verber – glumac, prevodilac, judaista…“ (2014). Dobitnici su najveće novinarske nagrade iz oblasti publicistike „Žika M. Jovanović“ koju dodeljuje Udruženje novinara Srbije za 2012. godinu.

Knjiga „Primili smo vaše pismo“ objavljena je krajem septembra, a prvo javno predstavljanje planirano je za Sajam knjiga, dok će svečana promocija biti upriličena oko Nove godine. Autorka ju je posvetila svojim unucima Florianu, Sebastianu i Natali, ali i onima koji veruju da pravda pobeđuje.

Na 266 strana knjige „Primili smo vaše pismo“ našlo se 59 reportaža objavljenih u „Politici“ koje je Mirjana Belić – Koročkin – Davidović ispisivala od 1977. do 1990. sledeći trag pisama koja su svakodnevno stizala u redakciju. Bilo je to vreme velike Jugoslavije, pa su i pisma stizala sa svih strana, neka čak iz Švedske. Dok pričamo u njenom stanu jednog sunčanog oktobarskog prepodneva Mirjana naglašava da rubrika „Među nama“ izlazi od prvih brojeva „Politike“ i da je sve vreme zadržala istog pisca – čitaoca. Neki od njih, poput, Mustafe Gafića, novinara iz Travnika, bili su redovni saradnici rubrike, a tome kako je i zašto počeo da piše rubrici „Među nama“ ispričao je autorki koja ga je posetila u njegovom domu.

SLUČAJ TOPČIDER: Anatomija državnog zločina

SlucajTopcider, korice

Piše: Biljana Maksimović

Danas, 5. Oktobra, navršava se deset godina od pogibije na stražarskom mestu u kasarni na Topčideru gardista Dragana Jakovljevića i Dražena Milovanovića. Decenija bolne portage za istinom, nastojanja roditelja da se otkriju motivi i okolnosti, puna mobilnost vojnih službi da se neposredno nakon tragedije dezavuišu žrtve, frustrirajuće apatičnosti državnih organa i militantno isturanje verzije vojnih službi kao jedino validne.

U predvečerje desetogodišnjice nerazjašnjenog ubistva, predstavljena je knjiga “Slučaj Topčider: Anatomija državnog zločina” autora Bojana Tončića koja sadrži i hronologiju i faktografiju i onu toliko potrebnu nepretencioznu zapitanost o motivima državnog establišmenta čije delovanje je umnogome doprinelo da se i danas slučaj nalazi u fazi predkrivičnog postupka, koja nije samo ljudska, nasušna i razumljiva, već se znak pitanja nadvija i nad samim isečkom vremena za koje uljuljkani mislimo da je drugačije ,samim time što je izboreno demokratskim preobražajem. Mladići su poginuli u čuvajući“ najbezbednije mesto u Srbiji“, a razlozi njihove egzekucije postali su nekima garant bezbednosti i opstanka na vlasti.

Arno Gujon: Svi moji putevi vode ka Srbiji

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Dok je u vestima na francuskoj televiziji u martu 2004. godine gledao prizore zapaljenih kuća i crkava Arno Gujon (28) osetio je bes i tugu kao da je neko zapalio crkvu u njegovom alpskom selu. Smatrao je da je zapaljena drevna crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu delić evropske civilizacije koji nepovratno nestaje. I tada je odlučio da nešto uradi. Imao je 18 godina i uz podršku starijeg brata osnovao je humanitarnu organizaciju Solidarnost za Kosovo. Želeo je da i sam bude učesnik istorije, a ne samo nemi posmatrač – u ime starog srpsko-francuskog prijateljstva, ideala, ubeđenja, piše u svom književnom prvencu Svi moji putevi vode ka Srbiji Francuz koji je svoj život vezao za Srbiju u teškim vremenima za Srbiju i srpski narod. U 14 poglavlja objašnjava razlog svog angažmana, šta je dovelo do toga da se jedan mladi Francuz bez srpskih korena angažuje za Srbe na Kosmetu, da nauči njihov jezik i na kraju, pre dve godine, odluči da se nastani u Srbiji i živi među Srbima.