Tekstovi sa tagom: kultura sećanja

Gabriella Nikolić: Jedan dan ima 52 života

Performans Jedan dan ima 52 života,Topovske šupe, 2015

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Privatna arhiva

 

 

Grafika velikog formata, zbirka skulptura u kombinaciji sa porodičnim fotografijama, fotografija logora Staro Sajmište i video instalacije sa performansa deo su multimedijalne izložbe “Matilda nije tu” srpske / kanadske umetnice jevrejskog porekla Gabrielle Nikolić u Jevrejskkom istorijskom muzeju u Beogradu. Multimedijalne postavke , grafike, performansi koje ova umetnica stvara deo su ciklusa “Jedan dan ima 52 života”, posmatraču ubedljivo dočaravaju svet holokausta, besmislene mržnje i surovosti, dušegupki i mitraljeskih rafala. Na njenim slikama velikog formata prožimaju se kolažirani slojevi fotografija, štampanog materijala, letaka i plakata, crteži bogatih boja. Kako kaže simbolika izvođenja performansa predstavlja slavu nestalim dušama kao blistav epitaf sa snažnom porukom protiv svakog oblika nasilja i diskriminacije.

Jevrejski istorijski muzej, multimedijalna instalacija, Dani evropske kulturne baštine, 2016.

Jevrejski istorijski muzej, multimedijalna instalacija, Dani evropske kulturne baštine, 2016.

-U Jevrejskoj tradiciji duša je besmrtna. Moja prababa Lenka i njene rođaci, uglavnom žene i decu, ubijeni na više lokacija u Srbiji, od Topovskih šupa, Banjice, do zloglasnog Sajmišta.  Iz tog razloga, ja kroz svoju umetnost i performans odajem poštu i čuvam sećanje na rođake moje bake, koji su ubijeni samo zato što su bili Jevreji. Moja baka se rodila kao Rifka Zunana, a kada se udala za mog dedu, Iliju Nikolića prešla je u pravoslalje dobila ime Radmila. To joj je spasilo život. Retki su bili momenti kada se ona sećala ratnog vremena jer je za nju to bilo isuviše bolno. Slučajno otkriće kutije sa starim fotogafijama oživelo je sećanje na porodice Zunana, Alfandari, Beraha i Baruh, tako da sada, po privi put, imam jasna lica tih ljudi, rođaka, znam sva njihova imena, ko su bili, čime su se bavili, gde su živeli, itd. Te fotografije pronašle su mene, a ne ja njih i pošto sam ja jedina u porodici sa tom potrebom da živim kulturu sećanja, nije to moj izbor, ja to nisam svesno izabrala, to je jednostavno put kojim moram da idem. Ta 52 života me vode kroz moje stvaralaštvo, otkriva Gabriella Nikolić.

Performans Jedan dan ima 52 života,Topovske šupe, 2015

Performans Jedan dan ima 52 života,Topovske šupe, 2015.

 

Gabriella Nikolić rođena je u Beogradu krajem šezdesetih godina prošlog veka. Ime je dobila po pradedi – Gavrilu, koji je kao dobrovoljac- Srbin Mojsijeve vere, poginuo u Velikom ratu 1916. Godine negde kod Temišvara u Rumuniji. Studirala je keramiku na Fakultetu primenjenih umetnosti i dizajna u Beogradu. Bila je deo tima koji je radio pozlatu prilikom rekonstrukcije Narodonog pozorišta. Kada je početkom devedesetih počelo ludilo, kada su počela bezumna hapšenja i mobilizacija, nestajanja gline za rad i struje na FPUiD, razočarana napušta studije i odlazi u Kanadu. Studije je nastavila na University of Toronto, na katedri za keramiku. Upisala je magistraturu na Prat Institutu u Bruklinu, NY. Vodila je grafički atelje Novak Graphiics Studio Inc. Stalni je predavač na Print Studio of Hamilton (Centar za grafiku grada Hamiltona), gde godišnja nagrada za najbolje ostvarenje u tehnici litografije nosi njeno ime. U 2013 godini održala je brojna predavanja na temu Holokausta na Collgate University, Hamilton USA. Dobitnik je više nagrada u oblasti grafike i slikarstva. Pošto je napustila grafički atelje Novak Graphiics pet godina je radila u advokatskoj kancelariji Waller and Homer kao sudski tumač za srspki, hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik. Umetnik u njoj ne miruje,  pronalazi novi izraz kroz novu tehnologiju digitalne grafike i filma. Za sobom ima desetine muzejskih izložbi u zemlji i inostranstvu. Njena performans instalacija i video-instalacija“Jedan dan ima 52 života” koji izvodi na mestima bivših logora smrti u Srbiji i širom Evrope biće deo stalne postavke u Muzeju holohausta Jad Vašem u Jerusalimu.

Performans Jedan dan Klarisa, Logor Crveni krst u Nišu

Performans Jedan dan Klarisa, Logor Crveni krst u Nišu

-Ciklusa „Jedan dan ima 52 života“ nastao je u Kanadi pre 25 godina kada sam intenzivno počela da se bavim grafikom. Ja sam keramičar, meni je potrebna treća dimenzija. Našla sam jednu fotografiju devojke koja me je jako podsetila na moju babu, i iz te fotografije nastao je rad „Girl interupted“ (Prekinuto devojaštvo). Kasnije sam saznala da ona uopšte nije Jervjerka, već Poljakinja koja je sa nepunih šesnaest godina stradala u Aušvicu samo zato što je pripadala Komunističkoj partiji. Bilo mi je bitno da nađem nešto lično i tako je počelo moje istraživanje. Pre pet godina vratila sam se u Beograd, baš radi tog istraživanja i počela jednu dosta blisku saradnju sa Jevrejskim istorijskim muzejem i Savezom jevreskih oština Srbije. Svako istraživanje je čudo samo po sebi, dovodi razum do ludila. Taman nađete jednu stvar, a ta stvar vas odvede u pet različitih pravaca. Kada dođemo do restitucije, tu se tek otvara zaplet koji je između Nušića, Sterije i španske serije. Cilj mi da je obeležim njihovo postojanje, da se zna da je tih 52 ljudi negde živelo, da su imali ime, prezime, adresu. Nažalost, posle su dobili broj koji je ustvari bio broj smrti. Tu se njihovi životi prekidaju. Moja utopijska ideja je da, ukoliko uspem da povratim njihovu imovinu u postupku restitucije, da svaku zgradu obeležim jednom pločom ili fotografijom, kaže Gabriella.

Davor Džalto: Borba za prošlost je i borba za dominaciju nad sadašnjošću i za poluge moći u budućnosti

davor-1024x768

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Iako je od završetka ratova devetedestih koji su označili konačni raspada Jugosavije minulo skoro dve decenije po svemu sudeći i ove 2015. godine suočavanje sa prošlošću novih država zadržalo je stare tonove nerazumevanja  i duboke suprostavljenosti, a kako se približavaju dani sećanja na stradanje jednog naroda ta retorika biva sve zaoštrenija. Nacionalno i verski podeljeni narodi na ovim prostorima i dalje vide opasnost od onog „drugog“, a dominantne religije igraju određenu ulogu u stvaranju etničkih podela i netrpeljivosti. Dok Hrvati grčevito brane “tekovine” “Domovinskog rata”, Srbi nastoje da ospore ili ublaže zločin u Srebrenici ističući i ostale zločine.

O kulturi sećanja govorilo se prethodnog meseca na tribini „Religije, nacionalizam i kultura sećanja” u beogradskom Domu omladine. Zapaženo izlaganje imao je i prof. dr Davor Džalto, predsednik Instituta za studije kulture i hrišćanstva, vanredni profesor na Američkom univerzitetu u Rimu i naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

 Zašto je ovo  pitanje i dalje aktuelno i bolno na prostoru bivše Jugoslavije?

D.Dž: Ovo pitanje nije, naravno, aktuelno na način na koji je to bilo tokom devedesetih godina prošlog veka ili u prvoj deceniji novog. Ipak, svedoci smo da postoje mnogobrojni primeri ozbiljnih distorzija u zvaničnim politikama sećanja čija je svrha da određenim verzijama prošlosti legitimišu ideologije i političke elite danas. Zvanično sećanje, i politike sećanja koje se konstruišu kroz medije, obrazovni sistem i sl, uvek imaju za cilj da artikulišu ideologije i mehanizme vladanja aktuelnih političkih elita. Zato je borba za prošlost, tj. borba za način na koji se (danas) sećamo prošlosti, ujedno i borba za dominaciju nad sadašnjošću i pretenzije na poluge moći u budućnosti. Ovo je, naravno, parafraza čuvene Orvelove misli “Ko vlada prošlošću vlada budućnošću. Ko vlada sadašnjošću vlada prošlošću”.