Tekstovi sa tagom: Reč i glas

Milica Cincar–Popović: U Srbiji su retki autori koji ne moraju da plate kako bi im knjiga bila objavljena

19144155_10213936565475015_8706177062921206144_o

Piše: Gordana Radisavljević-Jočić

 

 

 

Već tri godine književnice Milica Cincar Popović i Tamara Lujak, udružuju se s trećom osobom iz sveta književnosti, da bi zajedno žirirali međunarodnim konkursom za kratku fantastičniu priču. Ono što ovaj konkurs čini specifičnim jeste to da pobednici umesto velikih novčanih nagrada dobijaju knjige, a izabrani radovi se objavljuju u zbirci priča.  Ovogodišnja zbirka Paralelni svetovi pojavila se i u štampanom izdanju i kao elektronska knjiga. O književnim konkursima, šta oni donose autorima, o izdavaštvu danas razgovaramo sa Milicom Cincar-Popović, koja otvoreno i duhovito objašnjava zašto je ovo što Tamara i ona rade, zapravo, donhikotovski poduhvat.

Da li je knjiga koju objavljujete svake godine vaš poklon autorima ili oni moraju da finansijski učestvuju u njenom izdavanju?

-Autori nemaju nikakvih izdataka. Tamara Lujak i ja smo i same autorke fantastične književnosti i cilj nam je bio da podržimo kako žanr u kome stvaramo, tako i naše kolege, koliko je to u našoj moći. Konkurs je međunarodni, jer stižu radovi iz svih država koje su nekada bile u sastavu SFRJ  i to na srpskom, hrvatskom, bosanskom i crnogorskom jeziku. Slovenački i makedonski autori svoje radove šalju u prevodu na jedan od pomenutih jezika. Na poslednjem konkursu pridružila se i dijaspora; prvonagrađena je autorka iz Toronta, a trećenagrađeni živi u Parizu, objašnjava Milica Cincar-Popović.

Da li su književni konkursi dobar način da se dopre do čitaoca?

-Moraju da budu, jer neki bolji nemamo. Znate, to je kao kad biste me pitali je li bećar-paprikaš dobro jelo – ma, fenomenalan je, kad imate dobre sastojke i kad se dobro spremi. Sa šuftnudlama… Ali, ako paradajz nije zreo ili je kuvarica loša, može da bude i splačina. Tako i konkursi. Naš klub ima posećen blog, ja imam oko 7000 prijatelja na dva fejsbuk naloga, Tamara je urednik u književnim vebzinima, autor književnog bloga Beleg, imamo ogromnu mejling  listu. Sve to nam omogućuje da sve projekte našeg kluba dobro razglasimo, pa tako i zbirku odabranih radova sa konkursa. Omogućuje. Ali, na scenu stupaju i otežavajući faktori, koji mogu da se svedu na dva: prvi, od manjeg uticaja, jeste nemanje novca. Drugi, koji je u stanju da vam put koji izgleda prav kao strela i gladak kao staklo, sveže u čvor, zove se balkanski mentalitet, svih strana koje treba da realizuju projekat na zajedničko zadovoljstvo. Uh, ništa teže Balkancu, nego da bude zadovoljan!

Koliko košta izdavanje jedne knjige?

-Prema beogradskim cenama, izrada naše zbirke bi koštala oko 600-650 EU. Cena izdavanja knjige zavisi od više faktora. U nju ulaze obim, tiraž, vrsta poveza, vrsta papira, dizajnerski honorari, lektura i korektura, katalogizacija, a pre svega – rejting izdavača. Sad biste vi mogli da pitate: Ima li klub Reč i glas novac? Odgovor je: Nema, ni dinara. Pa kako onda realizujemo knjigu? Evo ovako:

Tamara Lujak: Bajkovit pogled sa Viline planine

SONY DSC

Piše: Gordana Radisavljević – Jočić

Fotografije: Privatna arhiva

 

 

Tamara Lujak je jedna od najistaknutijih srpskih autorki kratke priče. Njeno polje rada je široko, baš kao što je njena mašta neiscrpna. Piše kratke priče, aforizme, haiku, književne prikaze, bavi se prevođenjem. Ona je i konzervator, novinar, urednik i saradnik više književnih časopisa i fanzina…  Objavila zbirku priča Vilina planina (2006), Kako se plaše deca (2015), Rečnik straha (2014) i zbirku aforizama Čitanje, uslov življenja (2012). Po priči Četvoroprsti koja otvara ovu zbirku izvedena je 2007. godine u Domu omladine istoimena predstava dramskog studija Alisa. Sa Milicom Cincar Popović, vodi radionicu kreativnog pisanja Reč i glas i organizuje književne događaje BG Storytelling kluba Reč i glas, a sa Gordanom Petković i Natašom Stanić vodi književnu tribinu Iz iskre – reči u UKS-u.

Na moje pitanje kako je prepoznala pisca u sebi odgovara: Slučajno. Kako kaže oduvek je maštala, od malih nogu. Svaka bi vrata za nju bila ulaz u novi svet, svaki oblak neko čudovišno biće, drvo i reka živi… Uz takve prijatelje, detinjstvo i odrastanje bilo je više nego zanimljivo. Jednog joj je dana jednostavno palo na pamet da bi bilo dobro da počne da zapisuje svoje ideje, kako ih ne bih zaboravila, izgubila. Iz tih zapisa nastale su prve priče.

 pricesaoblakaŠta novo donose Priče sa oblaka, koje ste predstavili na ovogodišnjem Sajmu knjiga?

Donose potpuno nove, originalne mitove ispletene oko domaćih, malo poznatih božanstava poput Beloboga i Jutroboga, i slabo zastupljenih, a mojih najomiljenijih, vila oblakinja. Mitovi ispredaju priče o tome kako su nastale kiše, svemir, nebo, kako su se rodile vile oblakinje ili postao prvi sneg, gde vetrovi spavaju, o čemu sanjaju…

Sa lakoćom putujete kroz različite književne žanrove. Pišete horor, naučnu fantastiku, priče za decu, ali i aforizme. Odakle potreba da se okušate u različitim žanrovima i različitim formama?

Novo i nepoznato za mene je izazov. A to je upravo ono što mi polje (naučne)fantastike i horora pruža: nepostojeći, neistraženi svetovi i kako se u njima snaći, kako izboriti, preživeti. Priče za decu tkaju fantastične svetove naseljene vilama, divovima, patuljcima – u kojima je čarobno (i opasno) živeti. Trudim se da uvek nose neku poruku – o ljubavi, prijateljstvu, odanosti, požrtvovanju… Granice u svetu fantastike ne postoje, to je drugi razlog zašto me toliko privlači. Aforizam je drugačiji izazov – u što manje reči – reći što više. Takve i priče pišem – toliko kratke, da ih neko crticama zove.

tamaralujak3Kako se od samo jedne rečenice, za jednu noć gradi priča? U tom procesu šta je lakše: graditi ili razgrađivati priču?

(Smeh) Teško. Lakše je, naravno, razgrađivati priču, jer vidite šta ne valja, jasno vam je na čemu treba poraditi (ponekad je i to dugotrajan proces) – ali treba to i uraditi. To je teži deo posla, koji zahteva svo vaše umeće, svo znanje koje posedujete. I hrabrost da se odvažite da u jednoj noći satkate potpuno novu priču i pošaljete je izdavaču.

Da li su Vaše kratke priče svojstvene današnjem vremenu brze komunikacije u kome prosečan čitalac ima sve manje vremena da se upusti u avanturu čitanja romana na nekoliko stotina stranica?

Delom jesu. Delom su deo moje prirode. Ne volim puno reči (iako, ako me zateknete u neformalnom razgovoru, nećete steći takav utisak). Ne volim opise ili rečenice na nekoliko strana, duge monologe ili nepotrebne scene, koje vas odvlače od glavne priče. Sve se može reći u malo reči, malo slika, potrebno je samo znati kako se to radi. A to je veština koja se stiče godinama. Ili se rađate sa njom.

Za one koji vole da “posrču” novu knjigu i pročitaju je namestivšii veličinu slova po svom ukusu

elektronske-knjige

Piše: Milica Cincar – Popović

 

Da li ste ikad odustali od čitanja neke knjige zato što je bila preskupa, zato što je bila nečitko štampana, ili zato što, na mestu na kome ste se nalazili, nije bilo dovoljno svetla za čitanje? Ili, zato što je bila preteška da biste je poneli sa sobom? Ili, zato što niste mogli da je nađete ni u knjižarama niti u bibliotekama? Naravno da jeste. Sa elektronskom knjigom takvih problema nema. Naravno, nisu sve besplatne, neke se moraju kupiti – pa treba valjda i mi autori nešto da zaradimo – ali cena im je znatno pristupačnija, jer je i njihova realizacija neuporedivo jeftinija.

Sećam se dana kad sam  kupila prvu e-knjigu. U stvari, bilo je veče. Nakon ponoći, a meni se nije spavalo. Upravo sam bila pročitala kritiku jednog romana  koja me je zaintrigirala. I šta sad? Naručiti knjigu – u nadi da nije skupa, jer troškovi transporta mogu da udvostruče cifru – i čekati, čekati… Danima, dok pošiljka ne stigne. Dovoljno dugo da dovede u iskušenje i strast prema drugoj osobi, a kamoli knjizi.

Jedna internet knjižara je roman za kojim sam tragala nudila i u elektronskom formatu. Brzo sam uzela svoju viza-karticu, ušla u formular za naručivanje i – za nepun minut, u pola noći, u svom krevetu, s laptopom u krilu, čitala sam prve redove knjige za koju tek što sam saznala! Bez čekanja. Odmah. U mraku, da nikome  ne smetam, bez naočara, jer slova elektronske knjige svako može da uveća koliko mu odgovara, čitala sam i podvlačila, ubacivala svoja zapažanja, a elektronska knjiga je sve moje komentare pamtila kao poseban dokument, beležeći broj strane i reda.

SA SCENE U LEILIVerovatno je u mom životu bilo još trenutaka koji su me isto toliko, možda čak i više, ushitili, ali ih se ne sećam. Ovog se sećam, jer i sada doživim istu tu radost kad mi nova knjiga uleti u čitač, skoro istog trena kad je poželim. Gomile papira ispisane nečitkim žvrljotinama koje ponekad više ni sama ne mogu da pročitam, hemijske olovke koje otkazuju u pola misli, vetar koji uleti kroz prozor da bi mi pomešao beleške – sve to je prestalo da ometa i usporava moj život.

Celu noć sam ostala nad svojom prvom elektronskom knjigom. U zoru sam sijala od radosti, ne primećujući sunce koje se pomaljalo. Zaspala sam oko podneva, srećna, nakon što sam pročitala poslednje redove knjige za koju sam saznala prethodne noći.

Često čujem da je čitanje sa papira ritual. Da, naravno da jeste – za ritual su potrebne pripreme i posebni uslovi. Ako je to ono što volite, OK, to nije moja stvar. Ali ja ne volim rituale, kao ni kafu niti kolače. Volim belo vino, volim jabuke i volim da čitam.